Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 611/21 od 06.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim utvrđeno da je tužilja zasnovala radni odnos kod tužene na neodređeno vreme počev od 17.11.2018. godine i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i stavu trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove shodno njenoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, a rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude je ostalo neizmenjeno.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (i to odluke sadržane u stavu prvom i delu stava drugog izreke koji se odnosi na troškove parničnog postupka) tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Blagovremenom revizijom pravnosnažnu presudu pobija i tužilja i to u preinačujućem delu kojim je odbijen zahtev tužilje za vraćanje na rad i raspoređivanje na radno mesto shodno njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da je revizija tužilje dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 1. i 2. ZPP-a („Službeni glasnik RS“, br. 72/11.... 18/20), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana, a revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je počev od 17.11.2018. godine radila u tuženoj Agenciji „VV“, vlasnice BB, čija je delatnost čišćenje stanova, objekata, kuća i perionica. Radila je bez zaključenog ugovora o radu, na osnovu usmenog dogovora s ćerkom vlasnice Agencije, GG i obavljala je poslove čišćenja poslovnih prostorija i zgrada. Tužilja je radila od ponedeljka do petka, po potrebi i subotom i primala naknadu u visini minimalne zarade.

Nakon mesec dana, a koje vreme je bila na probnom radu, zadovoljila je kriterijume tužene da može da nastavi sa radom, pri čemu je kod tužene bila praksa da se nakon završenog probnog rada s radnikom zaključi ugovor o radu i zaposleni prijavi nadležnim fondovima socijalnog osiguranja. Tužena, međutim, s tužiljom nije zaključila ugovor o radu, pa je tužilja 05.04.2019. godine prestala da dolazi na posao. Tokom postupka je takođe utvrđeno da GG nije bila zaposlena u tuženoj agenciji, već je imala samo ovlašćenje za podizanje novca u banci i vršenje plaćanja. Iako nije bila u radnom odnosu GG je za tuženu agenciju obavljala razne poslove u vezi poslovanja: podizala novac sa računa, vršila isplatu zarada zaposlenima, odnosno naknada za obavljeni rad licima koja nisu bila u radnom odnosu, raspoređivala zaposlene, pozivala lica na rad i sa njima obavljala razgovore.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužilje u celini osnovan. Naime, prvostepeni sud zaključuje da su ispunjeni uslovi za nastupanje fikcije zasnivanja radnog odnosa i to danom stupanja na rad tužilje kod tužene budući da je tužilja angažovana počev od 17.11.2018. godine, da je mesec dana bila na probnom radu, nakon čega je zadovoljila kriterijume i nastavila da radi, pa je na tuženoj kao poslodavcu bila obaveza da sa tužiljom zaključi ugovor o radu ili drugu vrstu ugovora i na taj način reguliše njen radno-pravni status.

Prema shvatanju drugostepenog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za nastanak fikcije zasnivanja radnog odnosa jer je rad tužilje kod tužene imao sva obeležja radnog odnosa, kako u pogledu kvaliteta rada, tako i u pogledu prava i odgovornosti koje proizlaze iz radnog odnosa, a pored toga, vlasnica agencije u kojoj je tužilja radila po redovnom toku stvari morala je imati saznanja da tužilja više od četiri meseca radi na crno, što znači da je takvo radno angažovanje tužilje tolerisala i sa istim se saglasila, iz kog razloga se ne može govoriti o odsustvu saglasnosti volja parničnih stranaka za zasnivanje radnog odnosa. Međutim, kada je reč o delu zahteva tužilje koji se odnosi na vraćanje na rad i raspoređivanje na radno mesto shodno njenoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, drugostepeni sud je ocenio ovaj zahtev noesnovanim imajući u vidu da je tužilji radni odnos kod tužene 05.04.2019. godine prestao samoinicijativno, zbog čega nije ispunjen uslov za primenu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu – prestanak radnog odnosa bez pravnog osnova, pa je u ovom delu prvostepenu odluku preinačio i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužilje za utvrđenje da je zasnovala radni odnos sa tuženim na neodređeno vreme počev od 17.11.2018. godine.

Prema članu 30. Zakona o radu važećeg u odnosnom periodu (''Sl. glasnik RS'' br. 24/05 ... 113/17), radni odnos se zasniva ugovorom o radu koji poslodavac i zaposleni zaključuju u pisanoj formi. U smislu člana 34. istog Zakona, zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad. Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (član 32. st.2 Zakona).

Saglasno navedenom, radi se o fikciji postojanja radnog odnosa kojom se omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o radu u pisanoj formi. Faktički poslodavac i zaposleni se ponašaju kao da je radnik stupio na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 32. stav 2. Zakona o radu. Naime, tužilja je tokom postupka isticala da je posao kod tužene počela da obavlja nakon razgovora s ćerkom vlasnice Agencije, GG, koja ne samo da nije bila ovlašćeno lice kod tužene za odlučivanje o zasnivanju radnog odnosa, već nije uopšte bila u radnom odnosu kod tužene. Kako bi rad bez zaključenog ugovora o radu doveo do zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme potrebno je da budu ispunjeni uslovi koji bi doveli do primene pravne fikcije o postojanju radnog odnosa. Međutim, uspostavljeni odnos između tužilje i tužene ne ispunjava ove uslove, s obzirom da između njih nije postojao ni usmeni dogovor kojim bi bio određen novčani iznos osnovne zarade, kao ni elementi za utvrđenje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenih, radno vreme, vreme trajanja dnevnog ili nedeljenog radnog vremena niti je na strani tuženog postojala saglasnost za uspostavljanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Imajući u vidu navedeno, u ovom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu pravne fikcije iz člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje postojanja radnog odnosa valjalo je odbiti kao neosnovan, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka jer tužilja nije uspela u parnici pa su nižestepene odluke preinačene kao u stavu prvom izreke ove presude.

Pobijana drugostepena presuda potvrđena je u delu stava drugog izreke, kojim je pravilno odlučeno o zahtevu tužilje za vraćanje na rad, restituciju i uplatu doprinosa, jer su ovi zahtevi sledstveno neosnovani imajući u vidu neosnovanost zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku pripadaju troškovi celog postupka. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu tužene i to: za sastav odgovora na tužbu 16.500,00 dinara, za pristup na tri održana ročišta iznos od po 18.000,00 dinara, za pristup na dva neodržana ročište iznos od po 9.750,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 33.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife u vreme presuđenja i za sastav revizije iznos od 33.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje (''Službeni glasnik RS'', br. 37/21 od 14.04.2021. godine). Tuženoj je priznat i trošak sudske takse na žalbu u iznosu od 2.500,00 dinara, prema važećoj taksenoj tarifi.

Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić