Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu je rešenjem tuženog u julu mesecu 2003. godine otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku, koje je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1 2220/2003 od 31.01.2005. godine poništeno, kao nezakonito. Tužilac je vraćen na rad kod tuženog 27.02.2006. godine i zaključen je Aneks 1. ugovora o radu od 30.01.2003. godine br. M- ... od 27.02.2006. godine, kojim je tužiocu promenjeno radno mesto sa poslova ... druge grupe na poslove ... . Nakon vraćanja na rad, posle pet dana doneto je predmetno rešenje M ... od 02.03.2006. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, usled ekonomskih i organizacionih promena i nove organizacije rada i poslovanja sa utvrđenjem da mu radni odnos prestaje 03.03.2006. godine. Osporeno rešenje doneto je na osnovu Odluke o utvrđivanju viška zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u cilju unapređenja ekonomije poslovanja od 29.08.2005. godine. U obrazloženju rešenja se navodi da je ocenjujući postignuti stepen organizacije rada i poslovanja direktor preduzeća utvrdio, imajući u vidu okolnost da je na radnom mestu „...“ jedan zaposleni višak, da se sa radnikom manje može bez umanjenja efikasnosti posla, učinka i kvaliteta rada obavljati postojeći posao, te da nema mogućnosti da se zaposleni koji je višak premesti na druge poslove, niti postoji potreba prekvalifikacije i dokvalifikacije za neke druge poslove. Navedeno je i da se prilikom donošenja rešenja imalo u vidu mišljenje neposrednog rukovodioca o kvalitetu obavljenog posla svih zaposlenih na tom radnom mestu. Navedenom Odlukom direktor tuženog je shodno svojim ovlašćenjima iz člana 79. Statuta utvrdio postupak utvrđivanja viška zaposlenih u slučaju kada broj zaposlenih koji se proglašavaju viškom ne prelazi broj koji uslovljava donošenja programa rešenja viška zaposlenih. U članu 4. Odluke navedeno je da se kvalitet obavljenog posla utvrđuje kao osnovni kriterijum za utvrđivanje koji od zaposlenih na datom radnom mestu gde postoji više izvršilaca predstavlja višak zaposlenih, da ocenu kvaliteta posla daje neposredni rukovodilac zaposlenog i da ocenu kvaliteta obavljenog posla neposredni rukovodilac daje direktoru u usmenoj formi. Tuženi nije izvršio ocenu kvaliteta rada tužioca na radnom mestu na koje je bio raspoređen nakon vraćanja na rad, niti je vršio pojedinačno ocenjivanje zaposlenih, niti je tužiocu isplatio otpremninu određenu tačkom 3. osporenog rešenja. Naime, tuženi je u postupku tvrdio da je otpremnina isplaćena tužiocu po ranijem rešenju o otkazu ugovora o radu, da je tužilac nije vratio nakon poništaja rešenja, pa je ista uračunata u otpremninu po osporenom rešenju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili osporeno rešenje, nalazeći da tuženi nije primenio kriterijume za utvrđivanje koji od zaposlenih na radnom mestu na koje je tužilac bio raspoređen predstavlja višak zaposlenih jer nije izvršena ocena kvaliteta rada zaposlenih, niti je tužiocu isplaćena otpremnina, što ga čini nezakonitim, pa je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad.

Revizijom se neosnovano ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. U situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, on ne može samostalno odlučiti ko će od zaposlenih predstavljati višak, već mora obrazložiti zašto u situaciji tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena na određenom radnom mestu sa više izvršilaca otpušta određenog radnika. Razlozi zbog kojih baš određeni zaposleni predstavlja višak jesu nužni za zakonitost rešenja o otkazu po ovom osnovu. Ukoliko ocenu kvaliteta obavljenog posla, kao osnovni kriterijum daje neposredni rukovodilac, ona mora biti obrazložena i konkretizovana da bi se moglo zaključiti da je takva ocena opravdana. Pored toga bitno je da zaposleni bude obavešten da će njegov rad biti ocenjivan, da bude upoznat sa datom ocenom i da mu se ostavi pravo da takvoj odluci prigovori, a podrazumeva se da se mogu ocenjivati samo zaposleni koji su u periodu određenom za ocenjivanje efektivno radili.

Suprotno navodima revizije pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju tuženi nije primenio kriterijume predviđene u članu 4. svoje Odluke od 29.08.2005. godine i izvršio ocenu kvaliteta rada zaposlenih na radnom mestu „...“ na koje je tužilac raspoređen nakon vraćanja na rad. Tuženi je nakon pet dana, pošto je tužioca vratio na rad doneo osporeno rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu kao tehološkom višku, pri čemu se u obrazloženju rešenja samo uopšteno navodi da se imalo u vidu mišljenje neposrednog rukovodioca o kvalitetu obavljenog posla svih zaposlenih na tom radnom mestu.

Osporeno rešenje je nezakonito i zbog toga što tužiocu nije isplaćena otpremnina. Isplata otpremnine kao uslov prestanka radnog odnosa zbog prestanka potrebe za radom zaposlenih predstavlja obavezu poslodavca u slučaju kada je zaposleni proglašen „tehnološkim viškom“. S obzirom na to da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se zaposleni u smislu člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije ne može odreći, to potraživanje tužioca na ime otpremnine i potraživanje tuženog prema tužiocu na ime isplaćene otpremnine po ranijem rešenju o otkazu ugovora o radu nisu podobni za prebijanje, pa se neosnovano revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Osim toga, bez uticaja su navodi revizije da je odlukom Skupštine tuženog od 18.12.2009. godine pokrenut postupak likvidacije i da su u tom postupku predviđeni zakonski rokovi za prijavu potraživanja poverilaca, obzirom da je predmet parnice ocena zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa, a ne novčano potraživanje.

Sledom iznetog, osnovan je i zahtev tužioca za vraćanje na rad, jer se reintegracija zaposlenog posledica poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu članova 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković