Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, s pozivom na član 403. stav 2. tačka 2. u vezi sa članom 441. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14, 87/18, 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP o kojoj revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud pravilno primenio sve odredbe tog zakona i za svoju odluku dao pravilne, jasne i dovoljne razloge o svim bitnim činjenicama, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac radio kod tuženog u lokalu „VV“ od 02.03.2012. godine do 01.11.2014. godine, kada je lokal tuženog zatvoren, da je tokom tog perioda tuženi prijavio postojanje radnog odnosa tužioca u periodima od 18.06. do 17.09.2012. godine, od 18.09. do 17.12.2012. godine, kao i od 01.07.2013. godine na neodređeno, ali da ni za te periode, a ni za periode kada je tužilac radio kod tuženog neprijavljen, tuženi nije uplatio zakonom propisane doprinose za tužioca. Za sve to vreme tužiočeva radna knjižica bila je kod tuženog i vraćena mu je tek mesec dana po prestanku rada lokala. Rešenjem od 31.03.2014. godine tuženi je otkazao ugovor na neodređeno vreme zbog smanjenog obima posla, ali je i pored toga tužilac nastavio da radi kod tuženog do zatvaranja lokala 01.11.2014. godine. Prvostepeni sud je pošao od odredaba člana 32. Zakona o radu, kojom je propisano da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku (stav 1), a ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2). S obzirom na to da je fikciju postojanja radnog odnosa zakonodavac uveo kako bi sprečio zloupotrebe na tržištu rada i eliminisao tzv. rad na crno (faktički rad) i da su poslovi koje je tužilac faktički obavljao kod tuženog (na radnom mestu konobara, sa određenim radnim vremenom i dogovorenom zaradom) imali sve karakteristike radnog odnosa, bez obzira što nije bio zaključen ugovor o radu, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio postojanje radnog odnosa tužioca kod tuženog u označenom periodu. Kako je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog, tuženi je trebalo za to vreme da uplaćuje za tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti (na minimalnu zaradu, kakav je zahtev postavljen), shodno čl. 2, 3. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14), pa ga je prvostepeni sud na to i obavezao.

Pošavši od okolnosti da tužilac zahteva utvrđenje radnog odnosa u nekadašnjoj ugostiteljskoj radnji tuženog za period od 02.03.2012. do 01.11.2014. godine i obavezivanje tuženog da plati za tužioca doprinose koji nisu plaćeni za sve to vreme, pa čak ni za periode u kojima je tužiočev radni odnos bio prijavljen (od 18. juna do 17. septembra, od 18. septembra do 17. decembra 2012. godine i od 01.07.2013. godine do otkaza 31.03.2014. godine) i da je tužilac i posle otkaza nastavio da radi kod tuženog do 1.11.2014. godine, kada je lokal tuženog zatvoren i kada je najkasnije tužilac saznao za povrede njegovih prava iz radnog odnosa, a da je tužbu podneo 27.01.2015. godine, drugostepeni sud je zaključio da je pre podnošenja tužbe istekao rok od 60 dana za zaštitu pojedinačnih prava radnika iz člana 195. Zakona o radu (02.01.2015. godine), te da je tužba neblagovremena, zbog čega je ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i odbacio tužbu. S obzirom da je prvostepena presuda ukinuta a tužba odbačena, o tužbenom zahtevu za utvrđenje postojanja radnog odnosa tužioca kod tuženog u periodu od 02.03.2012. do 01.11.2014. godine nije meritorno odlučeno, pa je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i odbio tužbeni zahtev, zaključivši da ne postoji obaveza tuženog da za tužioca plati doprinose koji se isplaćuju u slučaju postojanja radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbacio kao neblagovremenu tužbu tužioca u delu koji se odnosi na utvrđenje postojanja radnog odnosa tužioca i odbio tužiočev zahtev da se naloži tuženom uplata doprinosa koji se plaćaju u vezi sa radnim odnosom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-US, 113/17, 95/18 - autentično tumačenje), odredbama člana 195. propisano je da zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada zaposleni sazna za povredu prava u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

U konkretnom slučaju, tužilac je prestao sa radom kod tuženog 01.11.2014. godine i najkasnije tada, a ne onda kad mu je naknadno vraćena radna knjižica, saznao je za povrede prava iz radnog odnosa, odnosno da tuženi nije prijavio da je tužilac u radnom odnosu kod njega, i da nije plaćao doprinose, jer se i sam izjasnio da je za to saznao znatno ranije tokom rada kod tuženog. Uprkos tome, tužilac je tužbu za zaštitu svojih prava podneo tek 27.01.2015. godine, po isteku roka zakonom propisanog za podnošenje tužbe, zbog čega ju je drugostepeni sud pravilno odbacio, prethodno ukinuvši prvostepenu presudu u delu kojim je utvrđeno da je tužilac bio u stalnom radnom odnosu kod tuženog u periodu od 02.03.2012. do 01.11.2014. godine.

Ukazivanje na to da je drugostepeni sud u svakom slučaju morao da usvoji deo tužbenog zahteva kojim se traži uplata doprinosa za period za koji je tužilac nesumnjivo bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje (od 18.06. do 17.09. i od 18.09. do 17.12.2012. godine i od 01.07.2013. do 31.03.2014. godine) i da mu za taj period doprinosi nisu plaćani, jer ta činjenica proizlazi iz izveštaja PIO Fonda i Poreske uprave, ne može se prihvatiti. O takvoj obavezi tuženog odlučuje se ocenom izvedenih dokaza i odlukom suda koja se na osnovu toga donosi. Zahtev za obavezivanje tuženog da uplati doprinose za tužioca za vreme dok je tužilac bio kod njega u radnom odnosu predstavlja sporedni zahtev, i on takav prati glavni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa. Budući da je tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa odbačena kao neblagovremena i da o glavnom zahtevu nije doneta meritorna odluka, o sporednom zahtevu nije bilo moguće doneti drugačiju odluku od one koju je pravilno doneo drugostepeni sud, kada je taj zahtev odbio.

S obzirom na sadržinu postavljenog tužbenog zahteva, revizijsko ukazivanje na to da rešenje o otkazu od 31.03.2014. godine tužiocu nikad nije bilo uručeno i da potpis na tom rešenju nije tužiočev, te da je to rešenje ništavo nije od uticaja. Nepravilno je stanovište izraženo u reviziji da je tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa deklaratorna i da se rok za podnošenje tužbe iz člana 195. Zakona o radu na nju ne primenjuje, pošto se zaštita povređenog prava zaposlenog može postići na različite načine, pa i tužbom koja je podneta, te je jasno da se zakonom propisani rok za podnošenje tužbe odnosi i na takvu vrstu pravne zaštite.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima celog postupka iz stava drugog izreke, doneta je s obzirom na uspeh tuženog u ovom postupku, primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP, s obzirom na sadržinu zahteva za naknadu troškova koji je postavio tuženi i na odredbu člana 163. stav 2. ZPP kojom je propisano da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu. Tuženom je, s obzirom na njegov uspeh u sporu, dosuđen iznos od 116.250,00 dinara, od čega: 6.000,00 dinara na ime odgovora na tužbu i po 12.000,00 dinara na ime žalbi od 21.11.2018. i 23.04.2021. godine, kao i po 7.500,00 dinara na pristup na 10 održanih i po 3.750,00 dinara na pristup na 3 neodržana ročišta, sve u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećom u vreme obračuna. Budući da zahtev za naknadu izdataka na ime sudske takse tuženi nije opredelio ni u pogledu iznosa niti u pogledu radnji koje su u konkretnom postupku podlegale taksiranju, ti troškovi mu nisu priznati.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić