U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državni pravobranilac iz Beograda, radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 49/19 od 17.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 11.03.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 49/19 od 17.05.2019. godine, u delu stava prvog izreke u odnosu na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada tužioca za februar 2013. godine, u iznosu od 28.340,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.03.2013. godine do isplate.

U preostalom delu se revizija tužioca usvaja, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 49/19 od 17.05.2019. godine, tako što se odbija, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1839/18 od 17.10.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1839/18 od 17.10.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, za period od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, bliže navedeno tim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 202.575,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 49/19 od 17.05.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada tužiocu isplati pojedinačne mesečne iznose za period od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate, bliže navedeno tim stavom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 6.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 87/18- ZPP), pa je našao da je revizija delimično osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, tužiocu su troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada uredno isplaćivani zaključno sa januarom 2013. godine, dok mu u periodu od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada isti nisu isplaćivani, iako je tužilac radio i podnosio pismeni zahtev svom neposrednom rukovodiocu, kako je bilo predviđeno, što tužena nije sporila. Prema navodima tužene tužilac je podnosio nepotpune zahteve, odnosno da nije prilagao dokaze - pojedinačno iskorišćene karte autoprevoznika za datu relaciju pozivajući se na obaveštenje – proceduru upravnika Kazneno popravnog zavoda u Beogradu od 05.11.2013. godine i obaveštenje – proceduru Kazneno popravnog zavodu u Beogradu od 23.01.2013. godine, koje predviđaju dostavljanje dokaza o ostvarenim troškovima prevoza u vidu iskorišćene karte ili mesečne karte za navedenu relaciju. Tužena je donosila pojedinačna rešenja o naknadi troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada tužiocu, a sva rešenja su doneta u postupku odlučivanja po zahtevima tužioca za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla, pa je zaključak da je tužilac podnosio zahtev tuženoj i za sporni period za koji mu troškovi prevoza nisu isplaćeni, rukovodivši se iskazom tužioca i svedoka BB. Tužena nije dokazala niti je imala dokaznih predloga radi utvrđivanja činjenica da je od tužioca traženo da donese plaćene autobuske karte u utuženom periodu kao dokaz nastalih troškova, s obzirom da su troškovi prevoza u funkciji rada i obavljanja poslova radnog mesta, a tužilac je u spornom periodu svoje poslove obavljao i na isti dolazio prevozom, zbog čega je imao troškove i time umanjenje svoje imovine, u kom smislu je prvostepeni sud našao da je tužena dužna da tužiocu isplati naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za utuženi period, a visinu je utvrdila iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u našao da je pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano neposredno na zakonu i podzakonskom aktu. Tužilac se obraćao pisanim zahtevom svom neposrednom rukovodiocu i dokazao je i da je imao stvarne troškove prevoza, kao i obim tih troškova, pri čemu nije koristio pravna sredstva interne i sudske zaštite u upravnom postupku, pa je zaključak prvostepenog suda da je tužena postupala suprotno pozitivno pravnim propisima kada tužiocu nije isplatila troškove prevoza, čime mu je prouzrokovala štetu.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu.

Naime, drugostepeni sud je našao da u konkretnom slučaju tužilac nije postupio shodno odredbi člana 140. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ broj 70/05...104/19) te člana 7. Pravilnika o uslovima o ostvarivanju prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno nije koristio pravna sredstva interne i sudske zaštite u upravnom postupku, ceneći da je tužena donosila rešenje kojim je odbijala, kao neosnovan, zahtev tužioca za priznanje naknade za troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada (konkretno mesec februar 2013. godine), uz obrazloženje da je članom 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima, utvrđeno da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, a članom 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji ili u inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem na drugo mesto rada, dok je članom 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 86/07, 93/17 i 98/07) utvrđeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju, te da je tužilac podneo zahtev za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla za mesec februar 2013. godine, a da je obaveštenjem – procedurom od 23.01.2013. godine definisano da je radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, kako bi bilo doneto rešenje za primenu ovog prava, potrebno da podnosilac zahteva priloži adekvatan dokaz, a to je iskorišćena mesečna karta, shodno zahtevu koji je podneo, a po isteku kalendarskog meseca u kome zaposleni koristi usluge prevoza, te da je dužan da dostavi originalni dokaz do 5-tog u narednom mesecu, odnosno iskorišćenu mesečnu kartu ovlašćenog autoprevoznika, kao i da će državni organ prihvatiti i pojedinačne karte ukoliko podnosilac zahteva dokaže da na relaciji na kojoj putuje autoprevoznici prodaju mesečnu kartu, uzimanjem potvrde od autoprevoznika o nemogućnosti davanja mesečne karte. Kako tužilac nije dostavio adekvatan dokaz, iskorišćenu mesečnu, odnosno pojedinačnu mesečnu kartu, ovlašćenog autoprevoznika, nisu se stekli uslovi za donošenje rešenja o naknadi troškova prevoza za odlazak na rad i dolazak sa rada u kom smislu je i rešenjem odbijen zahtev državnog službenika ovde tužioca, a kako tužilac nije izjavio žalbu protiv navedenog rešenja žalbenoj Komisiji Vlade, a prema Uputstvu o pravnom sredstvu, odnosno nije postupio u skladu sa pravnim putem za ostvarivanje troškova prevoza, to je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev i preinačio prvostepenu presudu.

Odredbom člana 140 Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ broj 70/05...104/19) propisano je da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno. Rukovodilac može pismeno da ovlasti državnog službenika koji ima stečeno visoko obrazovanje na studijama drugog stepena (diplomske akademske studije - master, specijalističke akademske studije, specijalističke strukovne studije), odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine i najmanje pet godina radnog iskustva u struci da umesto njega odlučuje o pravima i dužnostima državnih službenika. Ovlašćenje može biti ograničeno po sadržini i trajanju. Pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje se zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu.

Vrhovni kasacioni sud je, shodno citiranoj zakonskoj odredbi, ocenio da je drugostepeni sud pravilno odlučio primenivši pravilno materijalno pravo u odnosu na februar mesec 2013. godine u pogledu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, s obzirom da je tužena samo u pogledu tog meseca donela rešenje kojim je odbila zahtev tužioca za priznanje naknade za troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada.

U preostalom delu, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda je doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…101/08) propisano je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, te da se uslovi za naknadu troškova, njihove visine i način na koji se ostvaruju, propisuju uredbom Vlade.

Odredbom članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 86/07... 98/07) propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, kao i članom 3. istog zakona da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

U skladu sa citiranim zakonskim odredbama tužilac ima pravo na isplatu troškova prevoza za vreme koje je proveo na radu, koje mu nije isplaćeno, a koje pravo je zasnovano neposredno na zakonu u podzakonskom aktu. Tužena nije dokazala da je od tužioca traženo da donese plaćene autobuske karte u utuženom periodu kao dokaz nastalih toškova, dok je tužilac dokazao da je imao stvarne troškove prevoza, kao i obim tih troškova, pri čemu je koristio pravna sredstva interne sudske zaštite u upravnom postupku samo za mesec februar 2013. godine. Kako je tužilac dokazao da je imao troškove prevoza i visinu tih troškova, da se obraćao pisanim zahtevom svom neposrednom rukovodiocu i da je u spornom periodu obavljao poslove, a na posao je dolazio prevozom, te da tužena nije tužiocu islatila troškove prevoza, čime mu je nezakonitim radom prouzrokovala štetu, to je prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilna odluka prvostepenog suda (osim za mesec februar 2013. godine).

Pogrešan je stav drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza, zato što je tužena donela rešenje kojim je odbila zahtev tužioca za priznanje naknade za troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, jer se zahtev tužioca odnosi samo na mesec februar 2013. godine.

Na osnovu izloženog primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke, a kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji u većem delu, primenom odredbe člana 153, 154. i 165. ZPP, dosuđeni su mu troškovi revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara na teret tužene i to za sastav revizije, prema važećoj Advokatskoj tarifi.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić