Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Iz sadržine navoda revizije proizilazi da se drugostepena odluka pobija u odbijajućem delu (stav 2. izreke) i o troškovima postupka (stav 4. izreke).

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Rešenjem tužene od 17.08.2010. godine, sa radnog mesta za suzbijanje privrednog kriminaliteta u PS ... – PU za grad Beograd, premešten je sa 01.09.2010. godine na radno mesto poslovi finansijskih istraga OSL u Odeljenje za poslove planiranja i koordinisanje finansijskih istraga u jedinicu za finansijske istrage Uprave kriminalističke policije – Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Rešenjem tužene od 01.06.2012. godine tužilac je raspoređen na radno mesto poslovi finansijskih istraga (OSL). Prema odredbi člana 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“ br. 14/2003, sa novelama), zaposlenima u toj službi obračunava se i isplaćuje zarada u dvostrukom iznosu plate koju su ostvarili na poslovima sa kojih su stupili na rad u organizacionoj jedinici iz člana 1. naznačene uredbe. Tužilac potražuje razliku između prosečne plate zaposlenog u organizacionoj jedinici i plate koju je on primao za period od septembra 2012. godine zaključno sa avgustom 2015. godine. Shodno tako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i obavezao tuženu na plaćanje naznačenih iznosa po mesecima sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom i obavezao tuženu da u pogledu razlike u isplati zarade, uplati i odgovarajuće doprinose.

Drugostepeni sud je, nalazeći da nije potpuno utvrđeno činjenično stanje pred prvostepenim sudom, otvorio raspravu i obavio veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke. Utvrdio je da tužiocu nije isplaćivana zarada shodno naznačenom članu 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala kao razlika između dvostruke plate koju je tužilac ostvario u avgustu 2010. godine na prethodnom radnom mestu neposredno pre prelaska na novo radno mesto u navedenu organizacionu jedinicu i isplaćene plate za naznačeni period. U skladu sa tumačenjem člana 2. stav 2. naznačene uredbe, drugostepeni sud nalazi da tužilac nije imao pravo na veći iznos od dosuđenog, tj. da tužilac nema pravo na isplatu preko tog iznosa, pa je prvostepenu presudu u tom delu preinačio i za taj deo odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno shvatanje u pogledu odbijajućeg dela tužbenog zahteva tužioca je neprihvatljiv. Naime, odredba člana 2. stav 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala jasno predviđa da se zarada lica koja rade u tim službama obračunava i isplaćuje u dvostrukom iznosu plate koja su ostvarena na poslovima sa kojih su stupili na rad u organizacionim jedinicama iz člana 1. naznačene uredbe. Shodno tome, tužilac ima pravo na dvostruki iznos plate koji je ostvario na poslovima i zadacima u Ministarstvu (gde je ranije radio uz ograničenje iz odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela). Proizilazi da tužilac ima pravo na dvostruku platu sa svim uvećanjima koje bi ostvario na radnom mestu odakle je prešao u Službu za organizovani kriminal, a ne samo pravo na zaradu u dvostrukom iznosu koju je ostvario u avgustu 2010. godine – na prethodnom radnom mestu.

Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 13.10.2020. godine, lica zaposleni koji su pre stupanja na rad u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala i Služba za otkrivanje ratnih zločina bili radno angažovani u MUP-u imaju pravo na dvostruki iznos plate, koju bi ostvarili na poslovima i zadacima u tom ministarstvu uz ograničenje iz odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela. Ovo što i polazeći od jezičkog tumačenja odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela („Službeni glasnik RS“ br. 42/2002... 32/2013) proizlazi da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu posledično dovodi do uvećanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate u ovim organizacionim jedinicama.

Drugostepeni sud je veštačenjem utvrdio razliku između zarada koja je tužilac primao i dvostruke zarade koju je tužilac ostvario u avgustu 2010. godine na prethodnom radnom mestu neposredno pre prelaska na novo radno mesto, što znači da sud nije uzeo u obzir svako uvećanje osnovne mesečne zarade na radnom mestu od avgusta 2010. godine što bi posledično dovelo do uvećanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate u ovim organizacionim jedinicama. Veštak ekonomsko-finansijske struke se nije bavio tim obračunom. Drugostepeni sud je pošao od pogrešne primene materijalnog prava što je za posledicu imalo i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda i zatražiti od veštaka ekonomsko-finansijske struke da izvrši dopunu veštačenja radi utvrđivanja kolika bi zarada tužiocu pripala u dvostrukom iznosu sa mesta odakle je upućen i kolika je razlika u neisplaćenoj zaradi od tog iznosa do iznosa koji je njemu isplaćen na ime zarade za sporni period. Praktično potrebno je utvrditi koliko je tužilac na ime zarade primio, koliku bi zaradu ostvario sa svim povećanjima počev od 2010. godine (u dvostrukom iznosu) i oceniti da li tužiocu pripada naznačena razlika uz umanjenje onoga što mu je presudom drugostepenog suda u stavu 1. izreke utvrđeno u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda za naznačene iznose, a pri čemu će voditi računa o visini postavljenog zahteva.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić