Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... . Kod tužioca je 31.10.2020. godine nastupila privremena sprečenost za rad zbog bolesti - bolova u slabinskom delu kičme i sedalnom živcu. Tuženi je rešenjem od 05.10.2020. godine imenovao komisiju čiji članovi su obilazili i vršili kontrolu zaposlenih koji odsustvuju sa posla zbog privremene sprečenosti za rad. Članovi te komisije nisu pronašli tužioca na prijavljenom prebivalištu, a nakon saznanja da radi u samouslužnoj perionici izvršili su dalju kontrolu, i u tri navrata tokom novembra 2020. godine zatekli tužioca kako obavlja poslove pranja prostora perionice i automobila. O činjenicama utvrđenim ovom kontrolom članovi komisije sačinili su izveštaj, na osnovu kojeg je tužiocu 03.12.2020. godine dostavljeno upozorenje o postojanju otkaznog razloga - povrede radne discipline, učinjene zloupotrebom prava na bolovanje. Tužilac je u pismenom izjašnjenju osporio sve navode iz upozorenja, tvrdeći da mu nisu poznati opšti akti na koje se tuženi pozvao i da mu je povređeno pravo na privatnost neovlašćenim praćenjem i snimanjem. Ugovor o radu tužioca otkazan je rešenjem tuženog od 18.12.2020. godine, zbog povrede radne discipline predviđene članom 8. stav 1. i stav 2. tačka 3. Kolektivnog ugovora tuženog i članom 9. tačke 3. i 4. Poslovnog kodeksa tuženog, a zasnovano je na izveštaju komisije za obilazak radnika na bolovanju i kontrolu bolovanja zaposlenih. Inspekcija rada je odložila izvršenje rešenja o otkazu ugovora o radu do pravnosnažnog okončanja postupka za njegov poništaj i obavezala tuženog da vrati tužioca na rad.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito. Po stanovištu tog suda, za postojanje otkaznog razloga navedenog u rešenju tuženog nije dovoljna sumnja poslodavca u opravdanost razloga odsustva zaposlenog sa rada, već je ocenu njegove zdravstvene sposobnosti trebalo utvrditi u postupku propisanom članom 103. stav 5. Zakona o radu, jer bi se tek na taj način moglo zaključiti da li je tužilac zaista zloupotrebio bolovanje.

U konkretnom slučaju, tuženi nije zahtevao proveru privremene sprečenosti za rad tužioca na način propisan navedenom zakonskom odredbom, već je proveru vršio preko posebno formirane komisije, na način koji nije propisan zakonom i rešenje o otkazu ugovora o radu zasnovao na njenom izveštaju, iz kojeg je izveo zaključak da je tužilac bio sposoban za rad zato što je u samouslužnoj perionici obavljao određene poslove. Takav zaključak tuženog, po nalaženju prvostepenog suda nije prihvaljiv, jer je na osnovu izvedenih dokaza utvrđeno da je tužilac često dolazio u perionicu radi druženja sa prijateljem - vlasnikom perionice, i da u njoj nije radio s obzirom da ga članovi komisije tuženog nikada nisu zatekli u radnom odelu i da pere automobile, osim u dva navrata kada je oprao vozila koja je dovezla njihova koleginica, po unapred pripremljenom planu i sa namerom da navede tužioca da joj pomogne u pranju vozila, radi pokretanja postupka protiv njega. Osim toga, po mišljenju suda, okolnost da je tužilac u nekoliko navrata zatečen da obavlja određene poslove ne vodi zaključku da je zloupotrebio bolovanje, pošto nema dokaza da je priroda njegove bolesti zahtevala ograničenje kretanja, mirovanje i ležanje. Preporuka lekara da izbegava nagle pokrete, savijanje i podizanje tereta ne utiču na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu jer iz iskaza svedoka proizilazi da je tužilac pri obavljanju poslova pranja koristio mlaznicu, čije korišćenje ne iziskuje veće napore.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Po nalaženju tog suda, tuženi nije postupio shodno članu 103. stav 5. Zakona o radu, a nema potrebna znanja i sposobnosti za utvrđenje činjenica koje su bitne za ocenu zloupotrebe bolovanja, odnosno postupanja tužioca suprotno preporukama lekara. Tužiocu su zabranjeni nagli pokreti, saginjanje, podizanje tereta i skakanje, a iz izvedenih dokaza ne proizilazi da je on te radnje preduzimao, jer je opšte poznato da upotreba aparata za pranje vozila ne podrazumeva neku od tih radnji. U tom kontekstu ocenjeni su kao neosnovani i žalbeni navodi tuženog da se tužilac prilikom pranja vozila saginjao, jer spoljašnje pranje vozila s obzirom na dužinu cevi „pištolja“ za pranje po redovnom toku stvari ne zahteva takve radnje, a nije dokazano da se blago povijanje tela unapred može smatrati ponašanjem koje je suprotno preporukama lekara.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo, zbog čega revident neosnovano osporava zakonistost drugostepene presude iz razloga predviđenog članom 407. stav 1. tačka 4. ZPP.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 3. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to ako zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad. Ovaj otkazni razlog predviđen je članom 8. stav 2. tačka 3. Kolektivnog ugovora o utvrđenju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog od 23.10.2020. godine (stupio na snagu 01.11.2020. godine) i članom 19. tačka 11. ugovora o radu koji su stranke zaključile 30.09.2016. godine. Poslovnim kodeksom tuženog od 16.07.2008. godine (stupio na snagu 24.07.2008. godine) predviđeno je da zaposleni koji se u vreme odsustva sa posla zbog bolesti od strane komisije za obilazak radnika na bolovanju zatekne van kuće ili u aktivnosti koja nije lečenje, smatraće se radnikom koji zloupotrebljava bolovanje (tačka 9. tačka 4).

Označeni otkazni razlog nastaje svakom radnjom kojom se odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad koristi protivno svrsi radi koje je ustanovljeno, odnosno ponašanjem zaposlenog koje ukazuje na to da on nije nesposoban za rad. Bolovanje se otvara određenim ispravama. Lekar je dužan da o tome izda potvrdu koju zaposleni dostavlja poslodavcu, a ako ovaj posumnja u opravdanost bolovanja može zahtevati proveru zdravstvene sposobnosti zaposlenog, u smislu člana 103. stav 5. Zakona o radu. Takav način postupanja ujedno je i put otkrivanja zloupotrebe bolovanja.

Obavljanje posla kojim zaposleni sprečava svoje ozdravljenje, odnosno pogoršava svoje zdravstveno stanje i time utiče na produženje bolovanja, predstavlja neophodan uslov za postojanje osnova za otkazni razlog iz citirane zakonske odredbe. Međutim, uslov za prestanak radnog odnosa po tom osnovu nije samo ocena tuženog poslodavca da na izlečenje i dužinu trajanja bolovanja negativno utiču poslovi koje zaposleni obavlja, odnosno nije dovoljno da poslodavac samo utvrdi da je zaposleni za vreme bolovanja obavljao određene poslove. Neophodno je i da se na osnovu stručnog - medicinskog mišljenja utvrdi negativni uticaj poslova koje je zaposleni obavljao za vreme trajanja bolovanja.

U konkretnom slučaju, takvo utvrđenje je izostalo. Tuženi je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu zasnovao na činjenicama koje je njegova komisija, zadužena za obilazak i kontrolu zaposlenih koji se nalaze na bolovanju, utvrdila obilaskom i kontrolom tužioca. Te činjenice potvrđuju da je tužilac tokom privremene sprečenosti za rad obavljao određene poslove, ali se samo na osnovu toga ne može izvesti zaključak da je zloupotrebio bolovanje, u smislu da je bio sposoban za rad ili da je na taj način sprečio svoje ozdravljenje, odnosno produžio bolovanje. Povreda radne discipline iz tog razloga mogla se utvrditi na način predviđen članom 103. stav 5. Zakona o radu, koji se ne primenjuje samo u slučaju kada postoji sumnja poslodavca u razloge privremene sprečenosti zaposlenog za rad (otvaranje bolovanja), već i u slučaju sumnje da zaposleni tokom bolovanja zloupotrebljava pravo na privremenu sprečenost za rad, preduzimanjem aktivnosti i poslova koji sprečava ozdravljenje. Negativni uticaj poslova u čijem obavljanju je tužilac zatečen tokom bolovanja na njegovo ozdravljenje nije utvrđen ni u sudskom postupku, jer je izostalo stručno mišljenje - veštačenje, koje je tuženi bio dužan predložiti. Ne može se samo na osnovu činjenice da je tužilac zatečen u obavljanju poslova pranja radnih prostorija samouslužne perionice i da je u dva navrata pomogao korisniku usluge da opere vozilo izvesti zaključak da se ponašao suprotno preporukama lekara i da je na taj način uticao na proces ozdravljenja. S tim u vezi, nisu od značaja navodi revidenta da se tužiočevo zdravstveno stanje naknadno pogoršalo u meri da je iziskivalo i obavljanje operativnog zahvata, jer se ni na osnovu te činjenice ne može zaključiti da su poslovi u čijem je obavljanju tužilac zatečen uticali na njegovo dalje lečenje i sposobnost za rad.

Iz navedenizh razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković