Dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 244/16 od 08.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena na isplatu neisplaćenih dnevnica za učešće u radu – zasedanjima Narodne skupštine Republike Srbije i njenih odbora za vremenski period od 02.11.2009. godine do 31.05.2012. godine, u bruto iznosu od 1.013.956,21 dinar sa zakonskom zateznom kamatom na novčane iznose navedene u ovom stavu izreke počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena na isplatu neisplaćenih dnevnica za učešće u radu – zasedanjima Narodne skupštine Republike Srbije i njenih odbora za vremenski period od 02.11.2009. godine do 31.05.2012. godine, u neto iznosu od 728.902,53 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na novčane iznose navedene u ovom stavu izreke počev od označenih datuma pa do isplate.

Dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 244/16 od 22.02.2019. godine obavezana je tužena da nadoknadi tužilji troškove postupka u iznosu od 417.475,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.07.2016. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 826/20 od 03.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 244/16 od 06.07.2016. godine u prvom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 244/16 od 06.07.2016. godine u drugom stavu izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena na isplatu neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2009. godinu u iznosu od 18.925,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2009. godine do isplate, za 2010. godinu u iznosu od 21.687,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2010. godine do isplate, za 2011. godinu u iznosu od 24.083,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2011. godine do isplate i za 2012. godinu u iznosu od 24.643,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2012. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena dopunska presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 244/16 od 08.11.2019. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – drugog stava izreke, tužilja je na osnovu člana 403. i člana 404. ZPP blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

O reviziji tužilje nije odlučivano na osnovu člana 404. ZPP, jer je članom 403. stav 2. tačka 2. tog Zakona propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila narodni poslanik na stalnom radu u Narodnoj skupštini Republike Srbije počev od 01.07.2008. godine. Rešenjem Administrativnog odbora Narodne skupštine od istog datuma tužilja je primljena u radni odnos i utvrđen joj je koeficijent za obračun i isplatu plate u visini od 8,60, kao i pravo na dodatak na platu od 0,4% za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu. Radni odnos tužilje prestao je 06.04.2013. godine. Ukupno dugovanje tužene na ime regresa, u skladu sa članom 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini, za 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu iznosi 89.342,20 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini obavezao tuženu na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima.

Drugostepeni sud je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužiljin zahtev za isplatu regresa. Po stanovištu tog suda, tužilja nema pravo na isplatu regresa jer je članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama predviđeno da je u koeficijent za obračun plate lica na koja se taj zakon odnosi uračunat dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i ovaj sud.

Zakonom o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 7/91 - stupio na snagu 13.02.1991. godine), propisano je da narodnom poslaniku na stalnom radu u Skupštini pripada regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 60% od prosečne zarade zaposlenog u Republici, isplaćene u poslednja tri meseca (član 21). Prema članu 25. tog Zakona, primanja narodnih poslanika (članovi 10-24) obračunavaju se u visini utvrđenoj tim Zakonom, ako posebnim zakonom ili propisom donetim na osnovu zakona nije drugačije određeno.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/01 – stupio na snagu 01.07.2001. godine) propisano je da koeficijent za obračun i isplatu plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 2), i da koeficijent za obračun i isplatu plate narodnog poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini iznosi 8,60 (član 7).

Pravilna primena navedenih zakonskih odredbi podrazumeva da se na primanja narodnih poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kao posebnog Zakona na koji upućuje član 25. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Zbog toga nisu osnovani navodi revizije da je o isplati regresa u ovom slučaju trebalo odlučiti primenom člana 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, primena navedene odredbe isključena je po članu 25. istog Zakona, bez obzira što član 15. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama nije stavio van snage član 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, jer je članom 13. navedenog Zakona određeno da će se isplate plate (i dodataka) vršiti najduže do 31.12.2001. godine, što znači da je i primena člana 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini ograničena do navedenog datuma.

Sledstveno izloženom, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da je naknada za regres, u skladu sa članom 4. Zakona o platama i državnim organima i javnim službama (poseban Zakon) već sadržana u koeficijentu za obračun plate i da je na taj način za sporni period i isplaćena, što tužiljin zahtev u tom delu čini neosnovanim.

Iz ovih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić