.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3129/2022
18.10.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Marko Blagotić, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije, Ministarstva zdravlja, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu i Doma zdravlja Dragaš, Opština Dragaš, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3638/21 od 29.10.2021. godine, u sednici održanoj 18.10.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3638/21 od 29.10.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3566/18 od 04.02.2019. godine, ispravljene rešenjem P1 3566/18 od 12.11.2019. godine, rešenjem P1 3566/18 od 01.04.2021. godine i rešnjem P1 3566/18 od 01.04.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate ukupan iznos od 465.389,14 dinara, na ime naknade manje isplaćene plate za period od 01.10.2013. godine do 31.12.2015. godine u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom počev od datuma dospelosti do isplate, kao u sadržaju tog stava. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 128.907,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3638/21 od 29.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno isplate ukupan iznos od 465.389,14 dinara, na ime naknade zbog manje isplaćene plate za period od 01.10.2013. godine do 31.12.2015. godine, u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom počev od datuma dospelosti do isplate, kao u sadržaju tog stava. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužioca da mu tuženi solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 128.907,00 dinara, a tužilac obavezan da tuženoj Republici Srbiji, Ministarstvu zdravlja na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 57.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj Republici Srbiji, Ministarstvu zdravlja, na ime troškova postupka po žalbi isplati iznos od 18.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi sa članom 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.
U postupku pred nižestepenim sudovima nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog Doma zdravlja Dragaš, na radnom mestu ..., koje poslove je obavljao do juna 1999. godine, od kada zbog opšte poznatih okolnosti (bezbednosno – političke situacije) nije obavljao poslove svog radnog mesta. Tužiocu je ugovorom o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj ../2012 od 12.10.2012. godine, utvrđeno pravo na zaradu u punom iznosu, po koeficijentu 12,59. Od jula 1999. godine do 31.12.2015. godine, tužilac je primao naknadu koju je odredila Vlada Republike Srbije. Visina razlike između naknade koju je tužilac primao i plate koju bi primao da je radio utvrđena je iz obračuna Doma zdravlja Dragaš od 25.09.2017. godine. Tužilac u ovoj parnici potražuje naknadu štete u visini razlike između isplaćene naknade i plate koju bi ostvario da je u utuženom periodu radio.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da isplate tužiocu ukupan iznos od 456.389,14 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, koji predstavlja razliku između iznosa koji su tužiocu isplaćivani do iznosa koje bi primao da je radio. Osnov odgovornosti tuženih za štetu koju tužilac trpi zbog izostanka plate prvostepeni sud je zasnovao na nezakonitom postupanju tuženih, uz pozivanje na odredbu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženih preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, zaključivši da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana, da je tuženi Dom zdravlje Dragaš pasivno legitimisan. Drugostepeni sud je smatrao da je za konsituisanje odgovornosti tuženog Doma zdravlje Dragaš, kao poslodavca za štetu koju tužilac trpi u smislu pravila iz člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno da postoji uzročno - posledična veza između nedozvoljene radnje poslodavca i štete u imovini tužioca, te da nisu ispunjeni uslovi za konsituisanje odgovornosti poslodavca za štetu koju tužilac trpi u vidu izostale plate, jer tužilac zbog opštepoznatih događaja na Kosovu i Metohiji nije mogao da ostvari pravo na rad, budući da poslodavac nije obavljao svoju delatnost. Ovo sve primenom odredbi člana 1., 3., 12. Zakona o javnim službama, člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 2. stav 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.
Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog pravo odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01), uređen je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada plata i ostalih primanja, između ostalih i lica zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi.
Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog Doma zdravlja Dragaš, na radnom mestu ..., koje poslove je obavljao do juna 1999. godine, od kada, zbog opšte poznatih okolnosti nije obavljao poslove svog radnog mesta. U spornom periodu tužiocu je isplaćivana naknada plate u visini koja je bila utvrđena aktom Vlade Republike Srbije, kojim je Vlada Republike Srbije na osnovu svojih zakonskih ovlašćenja odredila visinu naknade radno neangažovanim licima sa teritorije Kosova i Metohije, saglasno članu 11. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. S obzirom na to da tužilac nije bio radno angažovan u spornom periodu, to u radnjama tuženog Doma zdravlja Dragaš nema protivpravnosti, odnosno ne postoji nezakonito postupanje ovog tuženog, pa nema ni osnova za naknadu štete u smislu člana 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je u odnosu na ovog tuženog tužbeni zahtev neosnovan. Okolnost što tužiocu nije prestao radni odnos, sama po sebi ne podrazumeva da on ima pravo na isplatu plate kao da obavlja poslove svog radnog mesta. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana, s obzirom da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog Doma zdravlja Dragaš, koje je samostalno pravno lice. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
