.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3131/2022
26.04.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Ivković, advokat iz ..., protiv tuženog „Srbija Kargo“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Jovana Memarović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 313/22 od 01.04.2022. godine, u sednici održanoj dana 26.04.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 313/22 od 01.04.2022. godine, tako što se ODBIJA žalba tuženog, kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Mladenovcu P1 81/19 od 26.11.2021. godine.
OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu plati iznos od 88.793,10 dinara na ime troškova revizijskog postupka, u roku od 8 dana od dana dostavljanja presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Mladenovcu P1 81/19 od 26.11.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade za topli obrok za period od 13.12.2016. godine do 28.02.2018. godine, isplati iznos od 161.417,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti pa do isplate, bliže navedeno u ovom stavu. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2017. i 2018. godinu isplati iznos od 56.513,08 dinara u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti pa do isplate, bliže navedene u ovom stavovu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 125.647,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti pa do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 313/22 od 01.04.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade za topli obrok, za period od 13.12.2016. godine do 28.02.2018. godine, isplati iznos od 161.417,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od dospeća pa do isplate, kao i da na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2017. i 2018. godinu isplati iznos od 56.513,08 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom na pojedinačne mesečne iznose. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 7.744,00 dinara, dok je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 125.647,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova postupka po žalbi isplati iznos od 26.158,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zaposlen kod poslodavca prethodnika „Železnica Srbije“ a.d. Nakon statusnih promena izdvajanja uz osnivanje novih akcionarskih društava, na osnovu odluke Vlade RS od 02.07.2015. godine osnovan je tuženi, kod koga je tužilac zasnovao radni odnos na radnom mestu vozovođa. Poslodavac prethodnik „Železnice Srbije“ a.d. su pre statusne promene zaključile Kolektivni ugovor 24.03.2015. godine, kojim je u članu 57. stav 2. propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena i mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz isplatnih listova za tužioca se ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina naknade troškova ishrane u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za utuženi period, utvrđena je iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu isplati iznose bliže određene u izreci sa pripadajućom kamatom. Međutim, drugostepenom odlukom preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen uz zaključak drugostepenog suda da se, u skladu sa odredbom člana 105. u vezi člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, pravo na naknadu troškova po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada ostvario u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da su u konkretnom slučaju ove naknade isplaćene tužiocu u okviru vrednosti radnog časa, na osnovu čega nalazi da je tuženi ispunio svoju obavezu u pogledu isplate traženih naknada.
Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.
Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine), predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 18. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.
Odredbom člana 57. stav 1. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ ad („Službeni glasnik RS“ br.4/2015), propisano je da vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje se u skladu sa zakonom i drugim aktima, a stavom 2. istog člana propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda prvostepeni sud osnovno zaključuje da konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora, koja je identična i u Aneksu Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br.4/06) nije izvršena i ne može se utvrditi da je tužiocu zarada uvećana nakon izvršene izmene kolektivnog ugovora po osnovu ovih troškova. Tuženi nije pružio dokaz da je tužiocu obračunao i isplaćivao uvećanu zaradu po ovom osnovu. Pritom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena jednako za sve zaposlene, a to znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište drugostepenog suda da je vrednost ovih troškova uračunat u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.
Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepenom presudom pravilno usvojen tužbeni zahtev tužioca nakon što je prvostepeni sud, uz pravilnu primenu materijalnog prava, utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu i regres, da Kolektivnim ugovorom tuženog, kao ni drugim opštim aktom u spornom periodu visina ovih naknada nije utvrđena, niti je plaćena zaposlenima, što čini osnovanim tužbeni zahtev kojim tužilac potražuje dosuđene iznose na ime naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema parametrima iz ranijih kolektivnih ugovora, poslodavca kojim je regulisana visina i način obračuna traženih naknada.
Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.
Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 88.793,10 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br.121/12, 99/20 i 37/21), iznos od 28.317,24 dinara na ime takse na reviziju i 42.475,86 dinara na ime takse na odluku po reviziji, primenom Tarifnog broja 1. tačka 5. i Tarifnog broja 2. tačka 11. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br.28/94...95/18).
Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
