U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miša Petrovski, advokat iz ..., protiv tuženog Instituta za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Strahinja Stojković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2151/20 od 14.04.2021. godine, u sednici veća održanoj 18.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2151/20 od 14.04.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 197/2019 od 04.12.2019. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog broj 80/15 od 07.04.2014. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 20/94 od 11.04.2003. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad u roku od 15 dana od dana dostavljanja otpravka presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka naknadi iznos od 283.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.12.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog da se obaveže tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2151/20 od 14.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, delu stava drugog kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 283.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, sadržano u preostalom delu stava drugog izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka za period do izvršnosti presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 27.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, Navodima revizije da prvostepena presuda ne sadrži sve zakonom propisane elemente i da je prvostepeni sud propustio da ceni izvedene dokaze, revident ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postpka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 355 stav 6, i član 8. Zakona o parničnom postupku učinjene pred prvostepenim sudom, koje ne predstavljaju razlog zbog kog revizija može da se izjavi shodno članu 407. stav 1. istog zakona. Takođe, ni revizijski navod da drugostepena presuda ne sadrži jasne i razumljive razloge za odbijanje žalbe tuženog, na koji način se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, nije razlog zbog kog se revizija može izjasniti shodno članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenju prvostepenog suda, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu Ugovora o radu o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti broj 20/94 od 11.04.2003. godine, raspoređen na poslovima ... u Odeljenju za tehničke i pomoćne poslove sa punim radnim vremenom. Rešenjem tuženog broj 80/15 od 07.04.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, a na teret su mu stavljene povrede radnih obaveza predviđene ugovorom o radu, i to: nepoštovanje radne discipline, nepostupanje po pismenom nalogu ili naredbi neposrednog rukovodioca, pomoćnika direktora ili direktora i druge povrede radnih obaveza koje su kao takve utvrđene nekim drugim opštim aktom. Prema obrazloženju osporenog rešenja tužilac 27.12.2013. godine nije došao na vreme na posao, kada je po rasporedu trebalo da zameni kolegu iz noćne smene; u januaru 2014. godine dva puta (17.01. i 25.01.) nije prilikom ulaska i izlaska iz kruga tuženog čekirao identifikacionu karticu, a od februara 2014. godine prestao je da vrši čekiranje karticom, pri čemu nije prijavio da je identifikaciona kartica neispravna, pa nije postupio po pismenom nalogu direktora koji se odnosi na uvođenje elektronske kontrole ulaska i izlaska i obavezno čekiranje kartice na portirnici. Tužiocu je takođe stavljeno na teret da se 26.02.2014. godine neprimereno obraćao pomoćniku direktora, BB. Pre otkaza ugovora o radu tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se on u ostavljenom roku izjasnio negirajući povredu vezano za čekiranje kartice, dok se o ostalim povredama radne obaveze nije izjašnjavao.

Tokom postupka je utvrđeno da je ovlašćeno lice tuženog za tužiočevo kašnjenje na posao 27.12.2013. godine saznalo odmah jer je tada došlo i do prekida rada kotla, a u vezi čega su se tužilac i njegove kolege iz prethodne smene pismeno izjašnjavali (Izjava tužioca zavedena kod tuženog pod brojem 145/135 od 27.12.2013. godine i iskaz zakonskog zastupnika tuženog), a osporeno rešenje je doneto 07.04.2014. godine, protekom više od tri meseca od dana saznanja poslodavca za činjenice koje su osnov za davanje otkaza. Vezano za navode iz osporenog rešenja u pogledu čekiranja kartice, utvrđeno je da je tužiocu kartica ukradena iz vozila zajedno sa svim ostalim ličnim dokumentima krajem decembra 2013. godine i prema iskazu tužioca saslušanog u svojstvu stranke, svedoka VV, ali i svedoka BB tužilac je obavestio svoje rukovodioce o gubitku kartice, što je u svom iskazu navela i zakonska zastupnica tuženog GG, dok je svedok DD navela da je dostavila direktoru zahtev da se tužiocu izda nova indentifikaciona kartica, koja tužiocu nije ni uručena. U odnosu na povredu radne obaveze koja se sastoji u neprimerenom obraćanju tužioca BB, pomoćniku direktora za tehničke i dr. sl. poslove, prilikom obilaska kotlarnice 26.02.2014. godine, u rešenju o otkazu, kao i u prethodnom upozorenju, nije konkretizovano na koji način i kojim rečima je tužilac vređao BB, već se samo navodi da je bio jako neprijatan, da je pokušao da se svađa, da je izgovorio dosta uvredljivih reči i da je bio jako drzak, tako da su navodi iz osporenog rešenja i upozorenja koje mu je prethodilo paušalne prirode.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 07.04.2014, godine nezakonito, jer nije doneto u zakonitom postupku i u sebi sadrži neistinite činjenične navode, zbog čega je usvojen zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenje i vraćanje na rad kod tuženog.

Drugostepeni sud je radi upotpunjavanja činjeničnog stanja otvorio raspravu, saslušao tužioca i svedoka BB i iz utrđenog činjeničnog stanja, a vezano za kašnjenje tužioca na posao 27.12.2013. godine, zaključio da je direktor tuženog saznao za činjenice koje su osnov za otkaz ugovora o radu neposredno nakon događaja 27.12.2013. godine uz zaključak da je u pogledu ove povrede radne obaveze nastupila zastarelost davanja otkaza u smislu člana 184. stav 1. Zakona o radu važećeg u odnosnom periodu, budući da je od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza pa do dana donošenja osporenog rešenja protekao subjektivni rok od tri meseca.

Kada je reč o povredi radne obaveze koja se odnosi na nepoštovanje obaveze čekiranja kartice prilikom ulaska i izlaska iz kruga Instituta, drugostepeni sud je utvrdio da je tužilac bio upoznat sa odlukom o obavezi čekiranja od svog pretpostavljenog BB, a u funkciji evidentiranja radnog vremena i isplate zarade, da nije imao probleme sa otkucavanjem u smislu neispravnosti kartice već da mu je identifikaciona kartica sa ostalim ličnim dokumentima ukradena iz vozila krajem decembra, da je nestanak kartice prijavio prvi sledeći radni dan, jer se na osnovu čekiranja kartice obračunava zarada, te da 17.01.2014. i 25.01.2014. godine nije zaboravio karticu, s obzirom da se kod tuženog ne može ući ako je kartica zaboravljena, a ako je ukradena može uz prethodno prijavljivanje nestanka kartice i upisivanje od strane portira, da do donošenja osporenog rešenja tuženi nije izdao novu identifikacionu karticu, pa kod navedenog, a kako tuženi nije sa svoje strane dostavio dokaze za svoje tvrdnje da se tužilac 17.01.2014. godine i 25.01.2014. godine nije čekirao jer je zaboravio karticu, te da krađu nije odmah prijavio, a teret dokazivanja ovih činjenica bio je upravo na tuženom, to je primenom pravila o teretu dokazivanja, ocenio da ovde nisu ostvarena obeležja navedene povrede radne obaveze.

Konačno, u pogledu neprimerenog ophođenja tužioca prema BB 26.02.2014. godine, drugostepeni sud, polazeći od toga da se zakonitost rešenja mora ceniti sa aspekta činjeničnih navoda koji su ovde izostali, zaključuje da tuženi nije dokazao da je tužilac učinio povredu radne obaveze odnosno iskazao nedisciplinu koja je takva da ne može da nastavi rad kod poslodavca, pa kod svega izloženog takođe zaključuje da je u celini osnovan zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja i vraćanje tužioca na rad kod tužene.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je pobijanom presudom potvrđena prvostepena odluka kojom je poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu i tužilac vraćen na rad.

Prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 32/13), važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Članom 184. istog zakona, propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1, 2, 3, 5. i 6. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Poštujući citirane odredbe Zakona, kod utvrđenog da je od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza pa do dana donošenja osporenog rešenja protekao subjektivni roka od tri meseca, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u pogledu ove povrede radne obaveze nastupila zastarelost davanja otkaza u smislu člana 184 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 32/13). S tim u vezi, neosnovano je pozivanje revidenta na odredbu člana 184 st.1 sada važećeg Zakona o radu, kojom je za zastarelost davanja otkaza zbog povrede radne obaveze predviđen subjektivni rok od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza i objektivni rok od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Ovo zato što se zakonitost osporenog rešenja mora ceniti prema odredbama Zakona o radu koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu čija se zakonitost osporava, a to je Zakon o radu (''Sl. glasnik RS, br. 24/05... 32/13). Suprotno revizijskim navodima drugostepeni sud je cenio odredbe dostavljenog kolektivnog ugovora kod poslodavca, a u funkciji tvrdnje da je tužilac izvršio povrede radnih obaveza i radne discipline i da je ispoštovana procedura otkaza i stoga se neosnovano u reviziji ukazuje na odsustvo ocene žalbenih navoda od strane drugostepenog suda,

Kada je reč o povredi radne obaveze u vezi sa čekiranjem prilikom ulaska i izlaska iz Instituta, sudovi su dali razloge nakon sveobuhvatne ocene dokaza, a naknadno insistiranje na iskazu svedoka ĐĐ, koji je izjavio da nije bio u prilici da upisuje kada tužilac dolazi na posao, budući da su radili u različitim smenama, nije od značaja na drugačije odlučivanje, s obzirom da su sudovi ocenu činjeničnih razloga na kojima je zasnovano osporeno rešenje dali kroz sveobuhvatnu ocenu izvedenih dokaza i prema stanovištu ovog suda drugostepeni sud je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja utvrdio da se u radnjama tužioca koje se odnose na obavezu čekiranja karticom nisu ostvarila obeležja povrede radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret.

Konačno, u pogledu povrede radne obaveze od 26.02.2014. godine – neprimerenog ophođenja tužioca prema BB, kod činjenice da u osporenom rešenju nije konkretizovano na koji način odnosno kojim radnjama, rečima i ponašanjem je tužilac vređao BB, niti je to, pak, učinjeno u prethodnom upozorenju na postojanje uslova za otkaz ugovora o radu, već se samo navodi da je tužilac bio jako neprijatan, da je pokušao da se svađa, da je bio jako drzak i da je izgovarao dosta uvredljivih reči, pravilno je drugostepeni sud primenom pravila o teretu dokazivanja zaključili da tuženi nije dokazao da je tužilac učinio povredu radne obaveze odnosno iskazao nedisciplinu koja je takva da ne može da nastavi rad kod poslodavca, imajući u vidu da se zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa ceni sa aspekta činjeničnih navoda koji su ovde izostali.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje tuženog od 07.04.2014. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu uz dovljne i potpune razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Kako je usvojen tužbeni zahtev za poništaj otkaza, to je u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu, pravilno usvojen i zahtev za vraćanje tužioca na rad, kao nužne pravne posledice nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1 Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić