U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Todorović, advokat iz ..., protiv tuženog „Invekta Group“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Dejan Vuković, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 774/20 od 11.06.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 10.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 774/20 od 11.06.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 20/2018 od 25.11.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 11.02.2013. godine. Obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da u korist tužilje uplati doprinose za PIO, za period od 01.12.2011. godine do 11.02.2013. godine, Republičkom fondu za PIO, Filijala za grad Beograd, u ukupnom iznosu od 83.116,94 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila zakonsku zateznu kamatu na dosuđene iznose doprinosa za PIO. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 139.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 774/20 od 11.06.2020. godine preinačena je prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 11.02.2013. godine, pa na dalje kao i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom drugim izreke, preinačena je prevostepena presuda sadržana u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da u korist tužilje uplati doprinose za PIO, za period od 01.12.2011. godine do 11.02.2013. godine, Republičkom fondu za PIO, Filijala za grad Beograd, u ukupnom iznosu od 83.116,94 dinara. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu četvrtom izreke prvostostepene presude tako što je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 105.450,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020) i odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos na određeno vreme na osnovu ugovora o radu od 01.06.2011. godine za rad na radnom mestu ..., za period od 01.06.2011. godine do 31.08.2011. godine, a zatim i ugovorom o radu od 09.09.2011. godine za period od 01.09.2011. godine do 30.11.2011. godine. Tužilja je sa tuženim, kao naručiocem posla, zaključila više ugovora o delu, radi obavljanja poslova ... i ... „...“ i to dana 01.12.2011. godine, za period do 01.03.2012. godine, zatim 10.05.2012. godine za period do 10.08.2012. godine i ugovor o delu od 10.08.2013. godine, za period do 11.02.2013. godine. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog od 24.11.2011. godine, nije predviđeno radno mesto ..., niti su u okviru nekog radnog mesta sistematizovani poslovi ... i ... „...“. Iz uverenja RF PIO, Filijala za grad Beograd, proizlazi da je tužilja imala prijavljen staž osiguranja za period za koji je imala zaključene ugovore o radu na određeno vreme i ugovore o delu, a rešenjem tuženog od 22.09.2011. godine i rešenjima tuženog bez datuma i broja, tužilji je utvrđeno pravo na korišćenje godišnjeg odmora u 2011. godini i 2012. godini u trajanju od po 10 radnih dana, odnosno u 2013. godini, u trajanju od 9 radnih dana. Privredno društvo „....“ d.o.o. ..., je kao naručilac posla, sa tuženim, kao izvršiocem posla, zaključilo ugovor za poslove čišćenja i održavanja poslovnih prostorija od 22.02.2011. godine, za period od 04.03.2011. godine do 01.07.2014. godine. Tužilja je u kontinuitetu radila kod tuženog od 01.06.2011. godine do 22.05.2013. godine, izuzev godišnjih odmora. Takođe je utvrđeno, da tužilja nije obaveštena da po isteku poslednjeg zaključenog ugovora, treba da prestane da radi kod tuženog. Poslednji ugovor o delu tužilji je istekao 11.02.2013. godine, a tužilja je nastavila da radi kod tuženog posle 11.02.2013. godine, kada joj je istekao poslednji ugovor. Tužilja je zatečena u objektu „...“ dana 22.05.2013. godine, iako joj je istekao ugovor, a tuženi je nije obavestio da treba da prestane da radi. Tuženi je sa preduzećem „...“ imalo zaključen ugovor za obavljanje poslova higijene i baštovana koji nije raskinut 11.02.2013. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, s obzirom da je odnos parničnih stranaka u ovom periodu ispunjavao sve elemente radnog odnosa.

Drugostepeni sud smatra da je prvostepena presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava i to odredbe člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, člana 37. Zakona o radu i člana 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Odredbom člana 30. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05... 54/09), propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, a prema odredbi člana 24. stav 1. i 2. istog zakona, radni odnos može da se zasnuje sa licem koje ima najmanje 15 godina života i ispunjava druge uslove za rad na određenim poslovima, utvrđene zakonom, odnosno Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta. Pravilnikom se utvrđuju organizacioni delovi kod poslodavca, vrsta poslova i stepen stručne spreme i drugi posebni uslovi za rad na tim poslovima.

Prema odredbi člana 199. stav 1. istog Zakona, poslodavac može sa određenim licem da zaključi ugovor o delu, radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla.

Prvostepeni sud na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja izveo pogrešan zaključak da su ugovori o delu koje je tužilja zaključila sa tuženim, simulovani ugovori, jer je reč o poslovima koji po svojoj prirodi i svrsi ne predstavljaju poslove podobne za zaključenje ugovora o delu, s obzirom da nemaju svoju specifičnost, već se radi o poslovima za čijim obavljanjem je postojala potreba kod tuženog, koja nije prestala ni 11.02.2013. godine.

Međutim, osnovno obeležje ugovora o delu jeste da se zaključuje za poslove van delatnosti poslodavca, kao u konkretnom slučaju. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog, nije sistematizovano radno mesto ..., niti baštovana, a rad zbog koga je tužilja angažovana jeste fizički posao, koji suprotno zaključku prvostepenog suda, a shodno odredbi člana 199. stav 1. Zakona o radu, može biti predmet ugovora o delu.

Osim toga, vremensko trajanje ugovoru o delu nije zakonski ograničeno, tako da rad po osnovu ugovora o delu traje dok se ne okonča određeni posao. S tim u vezi, tuženi je kao izvršilac posla sa Privrednim društvom „...“ d.o.o. kao naručiocem posla, zaključio ugovor o pružanju usluga čišćenja i održavanja poslovnih prostorija u periodu od 04.03.2011. godine do 01.07.2014. godine i angažovao tužilju za obavljanje navedenih poslova.

Dakle, potreba obavljanja posla za koji je tužilja angažovana od strane tuženog, uslovljena je trajanjem ugovora o pružanju usluga čišćenja i održavanja poslovnih prostorija između tuženog i Privrednim društvom „...“ d.o.o.

Navedeni ugovori o delu, koje je tužilja zaključila sa tuženim u spornom periodu, sadrže sve elemente ugovora o delu, a poslovi koje je tužilja obavljala po tako zaključenim ugovorima, nisu poslovi iz delatnosti poslodavca niti su sistematizovani Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog.

S tim u vezi, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju po isteku ugovorenog roka, nije moglo biti aktivirano pravo tužilje na preobražaj radnog odnosa iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, zato što poslovi koje je tužilja obavljala, nisu obuhvaćeni Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, u smislu odredbe člana 24. Zakona o radu.

Imajući u vidu da je neosnovan tužben zahtev tužilje u delu u kome je tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, to je neosnovan tužbeni zahtev i u delu u kome je tužilja tražila uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.12.2011. godine do 11.02.2013. godine.

Osim toga, u periodu za koji tužilja traži uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, tužilja je radila po osnovu ugovora o delu, po kom osnovu postoji obaveza naručioca posla da uplatu doprisa za penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa odredbom člana 12. stav 1. tačka 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 34/03... 101/10). Dakle, osnovica doprinosa je ugovorena naknada po osnovu ugovora o delu, a ne minimalna zarada.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidom ne može trajati duže od 12 meseci. Stavom 4. istog člana, propisano je da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Osim toga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, svi ugovori koje je tuženi zaključio sa tužiljom u vremenskom kontinuitetu i za obavljanje istovrsnih poslova smatraju se jednim ugovorom. Ukoliko bi se u slučaju obavljanja istovrsnih poslova kod istog poslodavca svaki sukcesivni ugovor tretirao kao posebni ugovor, zakon bi mogao biti zloupotrebljen, jer bi poslodavac mogao da izigra pravilo o vremenskom ograničenju rada na određeno vreme.

Dakle, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilja bila neprekidno u radnom odnosu kod tuženog na osnovu sukcesivno zaključenih ugovora o delu, na istim poslovima, u periodu od 01.06.2011. godine do 22.05.2013. godine, kao i da su predmetni ugovori o delu zaključeni saglasno odredbi člana 37 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), a njihovo vremensko trajanje uslovljeno potrebom tuženog kao poslodavca. Međutim, u konkretnom slučaju nije ispunjen uslov za prerastanje radnog odnosa iz određenog na radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom da poslovi koje je tužilja obavljala nisu bili predviđeni Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog od 24.11.2011. godine.

Sistematizacija radnih mesta, obim i opis poslova, broj izvršioca i drugo vezano za obavljanje delatnosti, je u isključivoj nadležnosti poslodavca, odnosno njegovog poslovnog organa, a tužilja u toku postupku nije dokazala da je tuženi prilikom zaključenja osporenih ugovora na bilo koji način zloupotrebio svoje ovlašćenje.

Imajući u vidu da je tužilja bila angažovana za obavljanje poslova van delatnosti poslodavca, a rad zbog koga je tužilja angažovana jeste fizički posao koji shodno odredbi člana 199. stav 1. Zakona o radu, može biti predmet ugovora o delu. Suprotno, ukoliko bi navedeni ugovori za predmet imali obavljanje poslova iz delatnosti poslodavca, odnosno obavljanje poslova sistematizovanog radnog mesta, takvi ugovori ne bi imali pravnu prirodu ugovora o delu i bili bi zaključeni suprotno odredbi člana 199. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić