U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB iz ..., VV iz ... i GG iz .., čiji je zajednički punomoćnik Marina Perić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Beograd, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3155/18 od 10.12.2018. godine, na sednici održanoj 30.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3155/18 od 10.12.2018. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužilaca za naknadu troškova revizisjkog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3155/18 od 10.12.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1 36/17 od 16.05.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 18.09.2018. godine, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilaca BB, VV i GG, za isplatu razlike osnovne plate za period od 01.03.2014. godine do 31.08.2014. godine i uvećane zarade za rad u smenama za period od 01.03.2014.godine do 01.02.2016. godine, i to za svakog od tužilaca pojedinačni iznosi sa zakonskom zateznom kamatom od 11.01.2018. godine, do isplate, kao i pojedinačni iznosi na ime obračunate zakonske zatezne kamate, sve bliže određeno u ovom stavu izreke. Takođe, odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA za isplatu razlike osnovne plate za period od 01.01.2014. godine do 31.08.2014. godine i uvećane zarade za rad u smenama za period od 01.01.2014.godine do 01.02.2016. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.01.2018. godine, do isplate, kao i za iznos na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu kojim je obavezana tužena da isplati tužiocima zakonsku zateznu kamatu na iznose naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, koji su isplaćeni nakon dospelosti za period od 01.04.2014. godine do 01.02.2017. godine kao i troškove postupka od 139.087,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačenom delu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci iz svih zakonom propisanih revizijskih razloga sa pozivom na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2. i 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je revizijski navod da je ista zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 2. i 8. ZPP, jer je drugostepeni sud postupao u okviru svoje nadležnosti, a presuda je zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku na koje drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu policijskih službenika. Na tom mestu rad je organizovan u smenama, te su i u spornom periodu tužioci rad obavljali u turnusu tako što su radili 12 sati, a odmarali 24 sata, pa ponovo radili 12 sati, pa odmarali 48 sati. Prema nalazu veštaka tužena je tužiocima tokom spornog perioda isplatila osnovnu platu u nižem iznosu od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi RS, sa kamatom obračunatom na navedene iznose zaključno sa danom veštačenja. Na osnovu nalaza veštaka utvrđeno je da je tužena uvećanu zaradu za smenski rad tužiocima vrednovala primenom smenskog koeficijenta od 0,145 od osnovice i u skladu sa tim obračunavala i isplaćivala uvećanu platu, te da takvo uvećanje ne odgovara uvećanju plate od 28,6%. Razlika zbog manje obračunate plate po osnovu smenskog rada u utuženom periodu utvrđena je u odnosu na svakog od tužilaca posebno, sa kamatom obračunatom na navedene iznose zaključno sa danom veštačenja.

Na osnovu ovako utvrđenog činjenčnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da tužiocima u utuženom periodu saglasno članu 23. stav 1. posebnog Kolektivnog ugovora za policijske službenike pripada osnovica za obračun plate koja ne može biti niža od 75% od prosečne zarade po zaposlenom u privredi RS isplaćene u mesecu koji prethodi mesecu u kojem se utvrđuje osnovica, a imajući u vidu da je u budžetu Republike Srbije za 2013. i 2014. godinu preostalo nerealizovanih sredstava namenjenih za plate i dodatke i zaposlenima u javnom sektoru. Takođe zaključuje da tužiocima pripada razlika između isplaćenog i pripadajućeg uvećanja na platu po osnovu rada u smenama u procentu od 28,6%. Navedeni procenat uvećanja propisan je za zaposlene koji smenski rad obavljaju povremeno, kako je to regulisano članom 147a Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 101/05...64/15) koji se primenjivao do 04.02.2016. godine i posebnim Kolektivnim ugovorom za policijske službenike koji se primenjivao do 24.09.2014. godine, a zatim od 07.03.2015. godine. Po stanovištu prvostepenog suda tužioci i ostali zaposleni kod tužene koji u kontinuitetu obavljaju poslove po smenama bili bi dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na radnike koji bi samo povremeno obavljali poslove u smenama, što je suprotno članu 23. stav 2. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i članu 104. Zakona o radu.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je delimično preinačujući prvostepenu presudu odbio tužbeni zahtev za isplatu razlike osnovne plate i uvećane zarade za rad u smenama. Kolektivnim ugovorom ne može se utvrđivati osnovica za obračun plate policijskih službenika ukoliko to nije zakonom propisano u smislu člana 56. Zakona o budžetskom sistemu. Obaveze koje preuzimaju direktni ili indirektni korisnici budžeta moraju odgovarati aproprijaciji koja im je odobrena za tu namenu u toj budžetskoj godini saglasno članu 54. Zakona o budžetskom sistemu. U odsustvu dokaza da je tuženoj odobrena isplata iz sredstava budžeta po traženoj osnovici za plate policijskih službenika u spornom periocu, tužbeni zahtev po osnovu razlike isplaćene plate do pripadajuće u iznosima utvrđenim veštačenjem je neosnovan. Neosnovanim je ocenio i tužbeni zahtev za isplatu razlike uvećane zarade po osnovu smenskog rada obračunate uz uvećanje od 28,6 % od osnovne plate imajući u vidu da je tužiocima saglasno članu 147a Zakona o policiji i Pravilniku o platama zaposlenih u MUP-u smenski rad vrednovan kroz dodatni koeficijent.

Neosnovano je ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda i da je tužiocu povređeno pravo koje ima po osnovu člana 8. stav 2. Zakona o radu da se opštim aktom mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od utvrđenih zakonom. Član 23. stav 1. posebnog Kolektivnog ugovora propisuje najnižu osnovicu za obračun plata policijskih službenika u visini od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije pod uslovom da odobrena sredstva u budžetu namenjena za plate omogućavaju utvrđivanje takve osnovice. U suprotnom Vlada može utvrditi nižu osnovicu za obračun plata policijskih službenika u skladu sa odobrenim sredstvima u visini osnovice određene za profesionalna vojna lica. Za 2013. i 2014. godinu utvrđeno je da nisu utrošena sva sredstva za plate i dodatke zaposlenih u javnom sektoru. Postojanje u budžetu neutrošenih sredstava za plate ne znači da je ispunjen uslov za obračun osnovice u smislu člana 23. stav 1. posebnog Kolektivnog ugovora. Ovo sa razloga što se preostala sredstva odnose se na sve zaposlene u javnom sektoru, te imajući u vidu visinu izdataka potrebnih da se svim policijskim službenicima osnovica za obračun plata odredi na isti način. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio Zakon o budžetskom sistemu koji propisuje da se direktni i indirektni korisnici budžeta moraju kretati u okviru granica odobrenih sredstava za odgovarajuću namenu.To nije u suprotnosti ni sa odredbom posebnog Kolektivnog ugovora o određivanju minimalne osnovice za obračun plata policijskih službenika koja se primenjuje pod uslovom da odobrena sredstva u budžetu to omogućavaju.

Neosnovano je ukazivanje revidenata na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, odnosno navod revidenata kojim osporavaju stanovište drugostepenog suda da tužioci nemaju pravo na uvećanje plate od 28,6% po osnovu rada u smenama. Navedeni procenat uvećanja plata propisan članom 147a Zakona o policiji namenjen je zaposlenima koji rade na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno. To je dodatak na platu koji nije uzet u obzir pri vrednovanju poslova radnog mesta zbog toga što za to radno mesto nije predviđen rad u smenama. Uvećanje plate se obračunava na svaki sat rada ako zaposleni koji nema smenski rad povremeno radi u smenama. Tužiocima je rad u smenama izražen kroz koeficjent za obračun plate pri vrednovanju poslova radnog mesta i isplaćuje im se za svaki mesec. Kako je neredovnost u radu na nekim radnim mestima stalni uslov rada i tako je vrednovana kroz koeficjent, a na nekim mestima nije stalni uslov rada već se uvodi povremeno, to ni zaposleni na tim radnim mestima nisu u istom položaju. S toga je neosnovano pozivanje revidenata na pravo zaposlenih na jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruju kod istog poslodavca.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić