Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2985/17 od 01.07.2020. godine, odbijen je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu čl. 401. st. 2. i čl. 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana u delu kojim je odlučeno o zahtevu za utvrđenje diskriminacije, a nedozvoljena u delu kojim je odlučeno o zahtevu za utvrđenje zlostavljanja na radu.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koje se u reviziji ukazuje, s obzirom da je drugostepeni sud pravilno i potpuno primenio odredbe procesnog zakona, koje su bile od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude i ocenio žalbene navode od značaja i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je diplomirani ... i radio je kao ... Grupe za ... u Filijali ... do 01.03.2016. godine. U postupku racionalizacije, na osnovu Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, tužena je donela Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova dana 25.12.2015. godine, kojim je ukinuta Grupa za ... u Filijali u ... . Tužilac je Aneksom ugovora o radu od 12.02.2016. godine raspoređen na radno mesto savetnika za ... – Filijala ... i na tom radnom mestu mu je Aneksom smanjen koeficijent za obračun plate u odnosu na prethodno radno mesto. Tužena je 26.02.2016. godine upozorila tužioca na razlog za otkaz ugovora o radu zbog neizvršavanja radnih obaveza i ostavila je tužiocu rok od osam dana da se izjasni na navode iz upozorenja. Po izjašnjenju tužioca, Sektor tužene za ljudske resurse je utvrdio da ne postoji osnov za otkaz ugovora o radu. Tužilac je sa tuženom dana 06.06.2016. godine zaključio Aneks .... ugovora o radu kojim su mu dodati poslovi na radnom mestu savetnika (postupanje po zahtevima za procenu radne sposobnosti, kao i postupak po žalbama). Tužena je po drugi put donela upozorenje na razloge za otkaz ugovora o radu 30.08.2016. godine, jer je tužilac odbio da preuzme nove predmete u postupcima procene radne sposobnosti. Posle tužiočevog izjašnjenja, izrečena mu je opomena zbog nepoštovanja radne discipline uz upozorenje da će mu radni odnos prestati ukoliko u narednom periodu od šest meseci učini istu povredu. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Pančevu P1 24/14 od 10.12.2014. godine, odbijen je zahtev tužioca kojim je traženo utvrđenje neposredne diskriminacije zbog političkog uverenja, članstva u sindikatu i nevladinim organizacijama, kao i nacionalnoj pripadnosti.

Tužilac je tužbom u ovom sporu tražio utvrđenje i zaštitu od diskriminacije, jer smatra da je diskriminisan s obzirom na nacionalnu pripadnost, političko uverenje i svojsvo pripadnosti pravnoj struci, i to Aneksom ugovora o radu od 12.02.2016. godine, zbog umanjenja plate i uskraćivanja u napredovanju (smatra da je nezakonito i neosnovano raspoređen na radno mesto sa nižim koeficijentom). Takođe, smatra da je diskriminisan pogoršanjem uslova rada, povećanjem obima posla i dodavanjem poslova iz drugih oblasti rada.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak iznet u pobijanim nižestepenim presudama da je neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tužena diskriminatorski postupala prema njemu prilikom zaključenjem Aneksa ugovora o radu od 12.02.2016. godine.

Prema članu 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu.

Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09), propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva, na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti, ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Dakle, Zakon o zabrani diskriminacije u članu 2. stav 1. tačka 1. određuje institut diskriminacije kao neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje – propuštanje, na otvoren ili prikriven način, u odnosu na lica ili grupe lica i na članove njihovih porodica, koje se zasniva na njihovom ličnom svojstvu.

Prema članu 16. istog zakona, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Odredbom člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, propisano je da ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi učinio akt diskriminacije, teret dokazivanja, da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti odnosno načela jednakih prava i obaveza, snosi tuženi.

Pravilan je zaključak iznet u pobijanoj presudi da tužilac nije učinio verovatnim da je tužena izvršila akt diskriminacije time što je sa tužiocem zaključen Aneks ugovora o radu kojim je raspoređen na radno mesto sa nižim koeficijentom, jer sam čin ukidanja službe i povezano sa tim zaključenje Aneksa ne predstavlja diskriminaciju. Tužena je preduzela ove radnje u postupku racionalizacije i rešavanja viška zaposlenih, čime se ostvariju ciljevi koje propisuje zakon. Osim toga, ni u postupku racionalizacije i novog raspoređivanja zaposlenih nije bilo diskriminatorskog ponašanja (neopravdanog, nejednakog postupanja) od strane tužene. Da bi se moglo govoriti o diskriminaciji potrebno je da lice koje se u istoj ili sličnoj situaciji, odnosno položaju, nekim aktom ili radnjom koja je protivna ciljevima koja propisuje zakon, bude dovedeno u neravnopravan položaj, a tužilac uopšte nije ukazao u odnosu na koje zaposlene je stavljen u neravnopravan i diskriminisan položaj, te da je došlo do povrede načela jednakosti. Imajući u vidu navedene zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije diskriminisan kod tužene.

Neosnovani su revizijski navodi, kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, isticanjem da sam čin raspoređivanja, te donošenje upozorenja i opomene, diskriminaciju čine verovatnom. Ovo iz razloga što diskriminacija predstavlja neopravdano i nejednako postupanje u odnosu na druga lica, koja su u uporedivoj (analognoj) ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na druga lica, pa ako se ne nalaze u takvoj situaciji, diskriminacije nema. Nova organizacija je uvedena na osnovu Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i odnosila se na sve zaposlene, pri čemu između tužioca i zaposlenih drugih profesija i u drugim oblastima rada postoje suštinske pravne i faktičke razlike, dok se upozorenje i opomena kao sankcija odnose samo na tužioca. Tužilac nije učinio verovatnim da je u odnosu na druga lica, koja imaju ista lična svojstva, doveden u neravnopravan položaj. Shodno navedenom, novo raspoređivanje, zaključenjem Aneksa ugovora o radu, kao ni donošenje otkaznih akata, sami po sebi, ne predstavljaju diskriminaciju na radu.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Revizija protiv presude, u delu kojim je odlučeno o zahtevu za utvrđenja zlostavljanja na radu, nije dozvoljena.

Odredbom člana 29. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 36/10), propisano je da zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju od strane poslodavca sa svojstvom fizičkog lica ili odgovornog lica u pravnom licu može protiv poslodavca da podnese tužbu pred nadležnim sudom u roku iz člana 14. stav 2. ovog zakona, dok je odredbom člana 29. stav 3. ovog zakona propisano da je spor iz stava 1. ovog člana, radni spor. Odredbom člana 441. Zakona o parničnog postupku je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama iz radnih odnosa u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

S obzirom da je utvrđivanje zlostavljanja na radu parnica iz radnog odnosa, ali da takva parnica ne predstavlja spor iz člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija protiv odluke o tužbenom zahtevu za utvrđenje zlostavljanja nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić