.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3146/2023
11.03.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., ..., čiji je punomoćnik Vladimir Damljanović, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Bogosav Janković“ ..., čiji su punomoćnici Slobodan Vitić, advokat iz ... i dr Ljubiša Pavlović, advokat iz ..., radi utvrđenja i vraćanja na rad, odlučujući o revizijama tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3023/22 od 01.03.2023. godine, u sednici veća održanoj 11.03.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3023/22 od 01.03.2023. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3023/22 od 01.03.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Užicu P1 551/21 od 16.03.2022. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, pa je obavezana tužena da tužioca vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto u skladu sa stručnom spremom i radnim sposobnostima, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude, dok je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu da mu je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme dana 17.06.2003. godine. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da sa njim zaključi ugovor o radu na određeno vreme na radnom mestu nastavnika matematike. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 175.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila revizije preko punomoćnika, iz svih zakonom propisanih razloga.
Tužilac je, preko punomoćnika, podneo odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakona) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da su revizije tužene osnovane.
Prema činjeničnom stanju utvrđenom na održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, u smislu člana 383. stav 4. ZPP, tužilac je zasnovao radni odnos kod tužene po osnovu ugovora o radu na određeno vreme dana 22.01.1996. godine, a zatim je nastavio da sa tuženom zaključuje ugovore o radu na određeno vreme do 2016. godine, tako da je neprekidno radio na radnom mestu nastavnika do 02.12.2016. godine, kada mu je rešenjem tužene broj 921/1 od 02.12.2016. godine otkazan ugovor o radu broj 921 od 31.10.2016. godine, zaključno sa 02.12.2016. godine. Navedeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužilac je uredno primio i nije tražio zaštitu eventualno povređenog prava tim rešenjem podnošenjem tužbe pred nadležnim sudom.
Drugostepeni sud je, polazeći od toga da je u periodu od 14.03.2002. godine do 31.08.2005. godine tužilac sa tuženom zaključio više ugovora o radu na određeno vreme suprotno članu 23. st 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01... 73/01), kojim je bilo propisano da radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje za obavljanje određenih poslova koji neprekidno ili sa prekidima traju najduže tri godine, našao da je u konkretnom slučaju ispunjen uslov iz stava 4. člana 23. istog zakona, da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je radni odnos zasnovan, jer je tužilac nastavio da radi kod tužene po zaključenom ugovoru o radu na određeno vreme do 31.08.2005. godine i nadalje, pa je njegov radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme 22.03.2005. godine. Pri tome je imao u vidu i da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji je stupio na snagu 25.06.2003. godine, nije sadržavao odredbu da radni odnos na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme. Drugostepeni sud je, dalje, ocenio da je bez uticaja to što tužilac tužbom nije tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 02.12.2016. godine, zbog deklarativne prirode tog rešenja kojim se samo konstatuje prestanak radnog odnosa istekom roka na koji je ugovor zaključen. Kao neosnovan je ocenio i prigovor neblagovremenosti podnete tužbe, jer tužena, na kojoj je bio teret dokazivanja činjenice kada je tužiocu uručila rešenje od 02.12.2016. godine, taj dokaz nije dostavila. Odbacio je tužbu tužioca u delu zahteva da se obaveže tužena da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na određeno vreme na poslovima nastavnika ..., uz ocenu da zaključivanje ugovora pretpostavlja saglasnost volja stranaka koje ga zaključuju i da raspoređivanje na određene poslove spada u nadležnost poslodavca.
Prema stanovištu Vrhovnog suda, pogrešno drugostepeni sud u pobijanoj presudi nalazi da je u konkretnom slučaju bez uticaja to što tužilac tužbom nije tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 02.12.2016. godine.
Imajući u vidu da je tužena donela rešenje broj 921/1 od 02.12.2016. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 921 od 31.10.2016. godine na određeno vreme, zaključno sa 02.12.2016. godine, kao zadnjim danom rada, usled prestanka razloga zbog kojeg je zasnovan radni odnos, to tužiocu od dana dostavljanja tog rešenja, počinje da teče rok u kome može tražiti zaštitu povređenog prava podnošenjem tužbe, kako za njegov poništaj, tako i za utvrđenje da mu je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Ovo stoga što podnošenjem tužbe sa zahtevom za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, tužilac dokazuje pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Dakle, u konkretnom slučaju, nepokretanje postupka za zaštitu prava kod nadležnog suda tužbom za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa del. br. 921/1 od 02.12.2016. godine, vodi neosnovanosti zahteva po tužbi tužioca u ovom predmetnom sporu, kojom traži da se utvrdi da je kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 17.06.2003. godine. Naime, od dostavljanja rešenja o prestanku radnog odnosa, usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, počinje da teče prekluzivni rok u kome se može tražiti zaštita povređenog prava podnošenjem tužbe nadležnom sudu. Međutim, ukoliko tužilac, kao što je to u konkretnoj situaciji slučaj, nije osporavao rešenje o prestanku radnog odnosa, usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, onda mu je radni odnos prestao na osnovu pravnosnažnog rešenja, pa ne može sa uspehom tražiti utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme i vraćanje na rad. Ovakvo stanovište izraženo je i u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev2 506/2013 od 27.06.2013. godine, koje je Ustavni sud ocenio kao ustavnopravno prihvatljivo u svojoj Odluci Už- 8794/2013 od 17.03.2016. godine.
Pored navedenog, pobijana presuda je zahvaćena i bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, zbog toga što je sud obavezao tuženu da tužioca rasporedi na radno mesto u skladu sa stručnom spremom i radnim sposobnostima, a što ne spada u sudsku nadležnost u smislu člana 16. ZPP, već u oblast autonomnog odlučivanja poslodavca, a vrši se ugovorom o radu, odnosno njegovim aneksom.
Drugostepeni sud će u ponovnom postupku, vodeći računa o pravnom stanovištu Vrhovnog suda iskazanom u ovom rešenju, pravilnom primenom materijalnog prava doneti na zakonu zasnovanu odluku o žalbi tužene.
Na osnovu svega navedenog, Vrhovni sud je, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.
U ponovljenom postupku kod odlučivanja o žalbi tužene, drugostepeni sud će odlučiti o troškovima celog postupka, sa kojih razloga je ukinuta drugostepena presuda i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, primenom odredbe člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća – sudija
Jelena Ivanović,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
