U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao profesionalni pripadnik Vojske Srbije bio raspoređen na radnom mestu načelnik Sektora za ... i ujedno ... Vojno – medicinske akademije Uprave za vojno zdravstvo Ministarstva odbrane Republike Srbije. Rešenjem tužene I br. ... – ... od 13.02.2017. godine, tužilac je angažovan na pružanju zdravstvenih usluga građanima u Vojnomedicinskoj akademiji, organizovanjem rada van radnog vremena u periodu od 01.01.2017. godine do 31.12.2017. godine.

Naredbom Ministra odbrane P .../... od 21.02.2017. godine, tužilac je premeštan sa mesta načelnika Sektora za ... Vojnomedicinske akademije na radno mesto načelnik Odseka – ... . Presudom Upravnog suda U 7315 od 05.04.2018. godine, Naredba P1-74 od 21.02.2017. godine je poništena i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

U međuvremenu, rešenjem načelnika Vojno – medicinske akademije I br. ...– ... od 05.06.2017. godine, prestalo je radno angažovanje tužioca na pružanju zdravstevenih usluga građanima u Vojno medicinskoj akademiji organizovanjem rada van radnog vremena i to rešenje je postalo pravnosnažno.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, primenom člana 154. stav 1. i člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, i člana 164. Zakona o radu, u vezi sa Odlukom o pružanju zdravstvenih usluga građana u Vojno – medicinskoj akademiji organizovanjem rada van radnog vremena, nalazeći da je usled nezakonitog premeštaja po Naredbi ministra odbrane od 21.02.2017. godine, koja je poništena presudom Upravnog suda od 05.04.2018. godine, prestalo angažovanje tužioca na pružanju zdravstvenih usluga van radnog vremena, što je posledično dovelo do nastanka štete u vidu izmakle dobiti.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je radno angažovanje tužioca van radnog vremena prestalo rešenjem tužene I ...-... od 05.06.2017. godine, koje je postalo konačno i pravnosnažno, budući da tužilac protiv navedenog rešenja nije izjavio pravni lek. U takvoj situaciji, prema oceni drugostepenog suda, tužilac se ne može sa uspehom pozivati na činjenicu da je presudom Upravnog suda od 05.04.2018. godine poništena Naredba ministra odbrane od 21.02.2017. godine o njegovom premeštaju na rad u Vojnu akademiju, budući da rešenje od 05.06.2017. godine deluje u pravnom prometu svojom materijalnom i formalnom pravnosnažnošću.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, dajući jasne, potpune i pravilne razloge koje prihvata i revizijski sud.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da ako zaposleni pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Prema navedenoj odredbi zakona, povreda prava na radu postoji kada poslodavac donese odluku ili preduzme radnju koja nije u skladu sa zakonom ili opštim aktom. Uslovi odgovornosti su: - da je zaposleni pretrpeo štetu nezakonotom odlukom poslodavca; - da postoji uzročna veza između radnje poslodavca i štete; - da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti.

Odlukom o pružanju zdravstvenih usluga građanima u Vojno-medicinskoj akademiji organizovanjem rada van radnog vremena, propisano je da načelnik Vojno medicinske akademije svojim aktom određuje stručni tim za sprovođenje rada van radnog vremena (tač 2.st.3). Za pružanje zdravstvenih usluga iz tačke 2. ove Odluke angažuju se profesionalni pripadnici Vojske Srbije na službi u Vojno – medicinskoj akademiji i zdravstveni radnici profesionalni pripadnici Vojske Srbije, uz njihov pristanak, u vremenu koje ne može biti duže od 8 radnih časova u toku jedne radne nedelje (tač. 6. Odluke).

U konkretnom slučaju, tužilac je angažovan za pružanje zdravstvenih usluga građanima van radnog vremena odlukom tužene odnosno rešenjem načelnika Vojno- medicinske akademije od 13.02.2017. godine, koji je dana 05.06.2017. godine doneo rešenje o prestanku takvog radnog angažovanja tužioca, a protiv tog rešenja tužilac nije izjavio pravni lek.

Shodno navedenom, nakon donošenja rešenja o prestanku prekovremenog radnog angažovanja od 05.06.2017. godine, rešenje tužene iz koga je nastalo pravo tužioca na uvećanu platu po osnovu prekovremenog rada (rešenje od 13.02.2017. godine), više nije na snazi, tako od tužilac ne može osnovano da očekuje dobit u vidu uvećanja po tom osnovu. Rešenje o prestanku prekovremenog rada doneo je ovlašćeni organ tužene saglasno zakonu i svojim internim odlukama i to rešenje nije bilo predmet upravne ni sudske kontrole, zbog čega je postalo pravnosnažno (zakonito). Imajući u vidu da je tužiocu ukinut prekovremeni rad pravnosnažnom odlukom, tužena nije odgovorna ni u obavezi da tužiocu naknadi štetu u vidu uvećanja plate, shodno odredbama čl. 154. st. 1. 158. i 189. ZOO, u vezi člana 164. Zakona o radu. Pri tome je bez uticaja što je presudom Upravnog suda od 05.04.2018. godine, poništena Naredba o premeštaju tužioca na drugo radno mesto, koju je Ministar odbrane doneo dana 21.02.2017. godine. Potraživanje uvećane zarade u ovom sporu nije povezano sa Naredbom o premeštaju, već sa rešenjem o ukidanju prekovremenog rada, koje je tužena donela kao poseban akt, nezavisno od premeštaja odnosno novog raspoređivanja i za koje je imala ovlašćenje, čak i u situaciji da takvog premeštaja nije ni bilo. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijanog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić