Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji uopšteno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na predlog sekretara Sekretarijata za ... – Sektor za ... tuženog Grada Beograda, tužilac je postavljen za pomoćnika sekretara tog sekretarijata počev od 16.06.2011. godine rešenjem načelnika Gradske uprave grada Beograda broj 112-229/11-N od 14.06.2011. godine. Ubrzo nakon toga, tužilac je određen za održavanje veze sa Komesarijatom za ... Republike Srbije i obavljanje određenih poslova za ovaj komesarijat kao poverenik, rešenjem Gradske uprave grada Beograda broj 020-13/2011-N od 28.06.2011. godine. Na predlog sekretara tog sekretarijata, razrešen je dužnosti pomoćnika sekretara osporenim rešenjem zamenika načelnika Gradske uprave grada Beograda od 22.07.2014. godine kojim mu je, sa tim danom, prestao radni odnos i prava i obaveze na osnovu rada. Tužiočev prigovor na ovo rešenje odbijen je osporenim rešenjem načelnika Gradske uprave grada Beograda od 31.07.2014. godine. Rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora od 19.11.2012. godine tužiocu je utvrđeno 30 radnih dana godišnjeg odmora za 2012. godinu.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan.

Odredbom člana 25. stav 2. Odluke o gradskoj upravi („Službeni list Grada Beograda“ broj 36/2004...21/2006), koja se primenjuje u konkretnom slučaju na osnovu člana 122. Odluke o gradskoj upravi („Službeni list grada Beograda“ br. 51/08, 61/09, 6/10, 23/10, 32/10, 45/11, 42/12, 60/12, 65/12), propisano je da pomoćnika sekretara postavlja načelnik Gradske uprave, na predlog sekretara sekretarijata, pa je stoga načelnik Gradske uprave koji je imao ovlašćenje za postavljanje, bio ovlašćen i za razrešenje pomoćnika sekretara sekretarijata.

Prema pravilima iz člana 70. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“ br. 48/91...23/13), koja se u ovom slučaju shodno primenjuju na radne odnose u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave (do 01.12.2016. godine), izabrano lice na stalnoj funkciji, koje bude razrešeno funkcije i postavljeno lice koje po isteku mandata ne bude ponovo postavljeno ili koje u toku trajanja mandata bude razrešeno, mogu se rasporediti na radna mesta u istom organu koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Ukoliko se izabrano odnosno postavljeno lice ne može rasporediti na način iz stava 1. ovog člana ili ne prihvati radno mesto na koje je raspoređeno, prestaje mu radni odnos.

Drugostepeni sud je pravilno zaključio da tužilac nije dokazao, iako je na njemu bio teret dokazivanja te činjenice, da je po razrešenju sa mesta pomoćnika sekretara mogao biti raspoređen na odgovarajuće radno mesto u Sekretarijatu za ..., pa je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je zaključeno da su zakonita osporena rešenja. Pošto je tužiocu, kao licu postavljenom na dužnost pomoćnika sekretara Sekretarijata za ... -Sektor za ..., u okviru ove dužnosti određeno da će obavljati poslove poverenika za održavanje veze sa Komesarijatom za ... Republike Srbije, okolnost da je u okviru svoje dužnosti određen da obavlja poslove poverenika nije od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja, jer su to bili poslovi koje je obavljao na svom radnom mestu. Stoga je, pored odluke o razrešenju, jer mu radni odnos je zakonito prestao, pravilna i odluka o odbijanju tužbenog zahteva za vraćanje tužioca na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Takođe je ispravan zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi iz člana 76. Zakona o radu za naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ broj 21/05...21/13), čije se odredbe primenjuju i na zaposlene u organima lokalne samouprave (član 2. stav 2), propisano je da zaposleni, ako krivicom poslodavca ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu (član 76). Ova odredba shodno se primenjuje i na postavljena lica u državnim organima u skladu sa članom 1. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, u pogledu prava obaveza i odgovornosti koja tim zakonom nisu posebno uređena. Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužilac trebalo da dokaže da mu korišćenje godišnjeg odmora nije omogućeno krivicom poslodavca, jer je to pretpostavka za ostvarenje prava na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, ali da tužilac to nije učinio. Stoga je pravilna odluka i o tužbenom zahtevu za naknadu štete.

Neosnovani su revizijski navodi, kojima se ponavljaju navodi već isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge koje ovaj sud u svemu prihvata.

S obzirom na izloženo, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić