i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, iznos od 22.808,62 dinara i to:

-za 2017. godinu, za mart iznos 756,62 dinara, za maj iznos 756,62 dinara, za jun iznos 236,62 dinara, za avgust iznos 756,62 dinara, za oktobar iznos 236,62 dinara i za novembar iznos 236,62 dinara,

-za 2018. godinu, za januar iznos 1.952,62 dinara, za februar iznos 236,62 dinara, za mart iznos 1.380,62 dinara, za april iznos 808,62 dinara, za maj iznos 1.952,62 dinara, za jun iznos 808,62 dinara, za jul iznos 1.380,62 dinara, za avgust iznos 1.952,62 dinara, za septembar iznos 236,62 dinara, za oktobar iznos 1.952,62 dinara, za novembar iznos 1.380,62 dinara i za decembar iznos 808,62 dinara,

-za 2019. godinu, za januar iznos 2.959,27 dinara, za mart iznos 60,27 dinara, za april iznos 267,34 dinara, za maj iznos 474,41 dinar, za jul iznos 474,41, za avgust iznos 267,34 dinara i za oktobar iznos 474,41 dinar, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate, kao i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 148.397,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 292/20 od 22.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da za period od 01.03.2017. godine do 01.01.2020. godine, isplati tužilji na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade ukupan iznos od 46.077,25 dinara i na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine ukupan iznos od 22.808,62 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec, pa do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužilje radi isplate na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada povučena. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 40.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1829/22 od 28.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse (član 404. ZPP).

Po odredbi člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je imajući u vidu različitu sudsku praksu sudova u istoj činjeničnopravnoj situaciji dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na neodređeno vreme i rešenjem od 03.05.2006. godine raspoređena na radno mesto ..., u zvanju viši referent, sa koeficijentom za obračun i isplatu plate 8,30, uz uvećanje koeficijenta za ostvareni radni staž. Rešenjem tužene od 12.11.2019. godine, tužilja je raspoređena na radno mesto .., u Odeljenju za ... pri Opštinskoj upravi i određen joj je koeficijent za obračun plate 8,85. U spornom periodu tužilja je obavljala rad kod tužene, a obračun plate joj je vršen u skladu sa donetim pojedinačnim aktima i sa uvećanjem za 50% primenom Zaključka Vlade Republike Srbije od 25.12.2008. godine po osnovu radnog angažovanja na Kosovu i Metohiji. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđeni su pojedinačni iznosi tražene razlike zarade, za sporni period, u dve varijante. Visina razlike između minimalne i osnovne zarade koja je tužilji isplaćena bez uvećanja po Zaključku Vlade RS iznosi 46.077,25 dinara, dok visina razlike na ime tzv. „kosovskog dodatka“ obračunatog na zaradu u visini minimalne zarade iznosi 22.808,62 dinara (prva varijanta) i tužbeni zahtev je preciziran u skladu sa ovom varijantom nalaza i mišljenja veštaka. Po drugoj varijanti, nema razlike u zaradi koju tužilja potražuje, jer je zarada koju je tužilja primila sa „kosovskim dodatkom“ veća od minimalne zarade.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje smatrajući da je isplaćena zarada tužilji pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno, jer je sa tzv. „kosovskim dodatkom“ realizovana u većem iznosu od minimalne. Iz ovih razloga, sudovi smatraju da tužilja neosnovano potražuje utuženu razliku, po oba osnova.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište nižestepenih sudova, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilja na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužilji u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. Prema nalazu veštaka, tužilji je u spornom periodu obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilja je imala pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužilji sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Iz ovih razloga tužilja ima pravo na utuženu razliku plate, pa su nižestepene presude preinačene i usvojen tužbeni zahtev.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Polazeći od uspeha u postupku, a saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove celog postupka u iznosu od 148.397,00 dinara. Tužilji su dosuđeni opredeljeni troškovi koji obuhvataju: sastav tužbe i dva obrazložena podneska po 9.000,00 dinara, zastupanja na tri održana ročišta po 10.500,00 dinara, zastupanja na jednom neodržanom ročištu 6.000,00 dinara, sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), naknadu za obavljeno veštačenje 6.000,00 dinara, kao i sudske takse za: tužbu, prvostepenu odluku, žalbu i drugostepenu odluku po 4.655,00 dinara, reviziju 9.311,00 dinara i revizijsku odluku 13.966,00 dinara, odmereno prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić