Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 989/23 od 20.04.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužioca i preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2682/21 od 13.12.2022. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 2682/21 od 17.01.2023. godine, u pobijanom odbijajućem delu za isplatu mesečne rente, tako što je obavezan tuženi da tužiocu, pored iznosa dosuđenog prvostepenom presudom, isplati još i iznos od 5.942,38 dinara (ukupno 23.370,18 dinara), počev od presuđenja pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi i to svakog 15-og u mesecu za prethodni mesec, s tim što će dospele a neisplaćene rate platiti odjednom sa zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom usvajajućem delu i u delu odluke o troškovima parničnog postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 56.360,80 dinara u roku od osam dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pozivajući se na odrebe člana 404. i 403. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US , 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o reviziji tuženog u odnosu potvrđujući deo izreke pobijane presude, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanje sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Predmet tražene pravne zaštite u tom delu pobijane presude je naknada materijalne štete tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 01.08.2018. godine do 30.06.2022. godine, sa zateznom kamatom do isplate. Odluka o visini predmetnog potraživanja i osnov tužioca u pogledu predmetnog potraživanja zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom predmetu, pa s tim u vezi nije potrebno ujednačavanje sudske prakse.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije u odnosu na potvrđujući deo izreke pobijane presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 23.08.2021. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu, u preinačujućem delu izreke, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 2003. godine i obavljao je poslove ..., kada se 08.12.2005. godne povredio. Do povređivanja tužioca došlo je kada je, zajedno sa kolegom prilikom izvršenja radnog zadatka obaranja stabla topole koje je bilo izlomljeno usled vetroloma, i to tako što je, u trenutku kada je kolega tužioca obarao stablo, a tužilac raskrčavao pristup drugom stablu, obarano stablo palo na drugo drvo i prilikom pada grana drveta udarila je tužioca u leđa i glavu nakon čega je izgubio svest. Utvrđeno je da je tužilac prilikom povređivanja koristio zaštitnu opremu, te da je bio obučen za njeno korišćenje. Iz izveštaja o periodičnom lekarskom pregledu, izvršenom 17.12.2008. godine, od strane lekara dispanzera medicine rada doma zdravlja Sremska Mitrovica, utvrđeno je da tužilac nije zdravstveno sposoban za rad na radnom mestu ..., te je, počev od 01.09.2009. godine, Aneksom Ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti od 23.09.2009. godine, raspoređen na na poslove ... radnika. Iz nalaza i mišljenja veštaka iz oblasti bezbednosti na radu, utvrđeno je u čemu se stastoje propusti tuženog koji su doveli do povređivanja tužioca, dok je visina razlike između isplaćene i pripadajuće zarade tužioca za utuženi period utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, imajući u vidu da je tužilac pretrpeo povredu dok je obavljao radne zadatke, ocenio da između štetnog događaja i posledica u vidu zdravstvene nesposobnosti tužioca za obavljanje posla ... postoji uzročno-posledična veza, te da su propusti koji su doveli do predmetne povrede, isključiovo na strani tuženog koji nije sproveo odgovarajuće preventivne mere, dok doprinosa tužioca nastanku povrede nema. Stoga je, tuženi kao poslodavac odgovoran po principu kako subjektivne, tako i objektivne odgovornosti, odnosno po osnovu opasne delatnosti i stvorenog rizika. Kako je tuženi kao poslodavac odgovoran po principu kako subjektivne, tako i objektivne odgovornosti, odnosno po osnovu opasne delatnosti i stvorenog rizika, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu razlike zarade ranijeg i sadašnjeg radnog mesta, pri čemu je imao u vidu da se radi o različitim poslovima, odnosno poslovima različite složenosti i odgovornosti, te da se ne mogu koristiti podaci o uvećanju zarade u vezi sa prebačajem norme.

Prvostepeni sud je, takođe, ocenio da u konkretnom slučaju postoji osnov i za ostvarivanje prava na rentu, s obzirom da je tužiocu zdravstvena nesposobnost za rad na poslovima ... utvrđena od strane nadležnog organa, da je navedena nesposobnost uzrokovana povredom na radu usled propusta na strani tuženog poslodavca, zbog čega tužilac ne može da ostvaruje prihod koji bi mogao ostvariti da je zdrav i da mu nije umanjena radna sposobnost. Stoga je, prvostepeni sud obavezao tuženog na isplatu novčane rente tužiocu kao u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, nalazeći da dosuđeni iznos ovim stavom izreke, predstavlja prosečnu razliku zarade za ceo sporni period obračunat spram koeficijenta ranijeg radnog mesta odnosno radnog mesta ... i koeficijenta radnog mesta ... radnika.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca ocenio da je prvostepeni sud delimično pogrešno primenio materijalno pravo kada nije u celosti usvojio zahtev tužioca za isplatu mesečne rente, nalazeći da tužilac osnovano u žalbi navodi da nije bilo mesta utvrđivanju visine rente spram proseka razlike zarade za ceo sproni period od 3 godine, jer se tokom ovog perioda menjao način obračuna zarada i vrednosti radnog časa. Prema mišljenju drugostepenog suda prosek zarade za poslednjih 12 meseci je relevantan za iznos mesečne rente, jer predstavlja najverniji i najpravičniji prikaz proseka razlike zarade između zarade tužioca i proseka zarade tri uporedna radnika kod tuženog zbog čega je u navedenom delu preinačio prvostepenu presudu i dosudio tužiocu potraživani iznos koji predstavlja prosek razlike zarade u poslednjih 12 meseci.

Po nalaženju Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda u preinačujućem delu izreke zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 186. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, „Službeni list SRJ“, br. 31/93, Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) – u daljem tekstu: ZOO, propisano je da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete.

Odredbom člana 188. stav 1. ZOO, propisano je da u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se određuje po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili na određeno vreme, dok je stavom 2. istog člana zakona, propisano da se novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća mesečno unapred, ako sud ne odredi nešto drugo.

Odredbom člana 190. ZOO, propisano je da će sud imajući u vidu i okolnosti koje su nastupile posle tog prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Odredbom člana 195. stav 2. ZOO, propisano je da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

Odredbom člana 196. ZOO, propisano je da sud može na zahtev oštećenika za buduće povećati rentu, a može i na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke.

Imajući u vidu navedeno, suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak prvostepenog suda u preinačujućem delu pobijane presude da tužiocu pripada pravo na iznos novčane rente u visini utvrđenoj na osnovu proseka zarade u poslednjih 12 meseci, s obzirom da tužilac usled pretrpljenih povreda i narušenog zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju bi ostvarivao da nije povređen.

Vrhovni sud je imao u vidu i ostale navode revizije, ali nalazi da su bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti budući da isti predstavljaju ponovljene žalbene navode, koje je drugostepeni sud pravilno cenio.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2, i 154. Zakona o parničnom postupku.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković