U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Stefan Nešić, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja ''Resavica'' iz Resavice, Organizaciona jedinica RGP „Aleksinački rudnik uglja'' Aleksinački rudnik, radi naknade troškova prevoza, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1539/2022 od 31.03.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 27.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1539/2022 od 31.03.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1539/2022 od 31.03.2022. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Aleksincu P1 23/20 od 15.11.2021. godine, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade troškova prevoza, za dolazak i odlazak sa rada, za period od februara 2015. godine zaključno sa januarom 2018.godine, isplati ukupan iznos od 83.200,00 dinara, odnosno iznose od po 3.200,00 dinara mesečno, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u stavu prvom izreke i stavom drugim izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 15.684,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... . U utuženom periodu rad je obavljao na terenu, u rudnicima „Soko“ i „Lubnica“ i stanovao je u samačkim hotelima, koji se nalaze pri ovim rudnicima. Smeštaj, hranu i prevoz do mesta rada bio mu je obezbeđen od strane tuženog. Tužilac ima prebivalište u ..., gde mu živi i porodica, pa jednom mesečno putuje u tom pravcu i vraća se u Aleksinac. Tužbom u ovoj pravnoj stvari traži isplatu naknade troškova prevoza na relaciji ...-Aleksinac i obratno.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o radu i Kolektivnog ugovora tuženog od 30.03.2015. godine i ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Prema datim razlozima, tužilac ima realnu (stvarnu) potrebu da jednom mesečno putuje od mesta prebivališta do mesta rada (smeštaja radi rada) i obratno, a zbog udaljenosti od ... do Aleksinca ima novčani izdatak koji je tuženi u obavezi da mu naknadi u visini cene autobuske karte za mesece kada je tužilac ostvario efektivno radno vreme.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...113/17) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da se bliži kriterijumi za ostvarivanje prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada propisuju opštim aktom i ugovorom o radu. Tužilac zahteva isplatu naknade troškova prevoza na relaciji ...-Aleksinac i obratno za period od februara 2015. godine zaključno sa januarom 2018. godine. U navedenom periodu pravo zaposlenih kod tuženog na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada bilo je regulisano Kolektivnim ugovorom tuženog od 30.03.2015. godine i Aneksom ugovora o radu od 11.02.2015. godine, zaključenog među parničnim strankama.

Odredbom člana 60. Kolektivnog ugovora tuženog propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i povratak sa rada u visini cene prevoza karte u javnom saobraćaju, odnosno u visini stvarnih troškova prevoza, a prema prijavljenoj adresi na dan zaključenja ugovora u radu, na relacijama na kojima poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 12. stav 1. tačka 1. Aneksa ugovora o radu od 11.02.2015. godine zaključenog među parničnim strankama, ugovoreno je da zaposleni imaju pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i povratak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju , odnosno u visini stvarnih troškova prevoza, a prema prijavljenoj adresi na dan zaključenja ugovora o radu, na relacijama na kojima poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, ukoliko je mesto njihovog stanovanja udaljeno od mesta rada više od tri kilometra najkraćim putem.

U konkretnom slučaju, tužilac je u spornom periodu imao obezbeđen smeštaj i hranu u samačkom hotelu u Aleksincu i organizovan prevoz od hotela do mesta rada i obratno, iz čega proizlazi pravilan zaključak drugostpenog suda da tužilac troškove prevoza od Aleksinaca, gde mu je tuženi obezbedio smeštaj do ..., gde mu živi porodica nije imao radi dolaska na rad i odlaska sa rada, već je te troškove imao radi posete porodici, koji troškovi Zakonom o radu, opštim aktom tuženog i ugovorom o radu nisu predviđeni kao troškovi koji padaju na teret tuženog kao poslodavca, zbog čega i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, tuženi nije u obavezi da ih tužiocu naknadi.

Tužiocu bi sporna naknada troškova prevoza pripadala za slučaj da tužilac svakodnevno radi dolaska na rad i odlaska sa rada putuje na relaciji ... gde ima mesto prebivališta do Aleksinca, gde mu je mesto rada, a da mu tuženi na toj relaciji nije obezbedio prevoz. U situaciji kada je tuženi obezbedio svom zaposlenom sopstveni prevoz u mestu rada, od mesta obezbeđenog i plaćenog samačkog hotela do rudnika u kom zaposleni svakodnevno obavlja posao, nije osnovan zahtev zaposlenog i na naknadu troškova prevoza od mesta rada do mesta njegovog prebivališta, radi posete porodici.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić