Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radni odnos na određeno vreme zasnovao ugovorom o radu od 10.03.2016. godine na mesec dana, za radno mesto ..., koji posao je radio i nakon zaključenih aneksa ugovora o radu. Iz ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu od 11.04.2016. godine i zaključenog aneksa proizlazi da je produžen radni odnos na određeno vreme tužiocu u trajanju od jednog meseca počev od 12.04.2016. godine, iz ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu od 28.04.2016. godine i zaključenog aneksa produžen je radni odnos na određeno vreme tužiocu u trajanju od jednog meseca sa početkom od 12.05.2016. godine, ponudom za zaključenje aneksa ugovora o radu od 10.06.2016. godine i iz zaključenog anesa utvrđeno je da istim aneksom ugovora o radu produžen radni odnos na određeno vreme tužiocu u trajanju od tri meseca počev od 11.06.2016. godine, da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u ukupnom trajanju od 6 meseci. Rešenjem o prestanku radnog odnosa broj ...-.../... od 07.09.2016. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog 10.09.2016. godine, istekom vremena na koje je bio zaključen ugovor o radu. Predmet ove parnice je preobražaj radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, utvrđivanje ništavosti aneksa ugovora o radu ...-.../... od 10.06.2016. godine i poništaj kao nezakonitog rešenja tuženog ...-.../... od 07.09.2016. godine.

Po oceni prvostepenog suda osnov za zasnivanje radnog odnosa može biti samo zaključenje ugovora o radu. U konkretnom slučaju tužiocu je radni odnos produžen zaključenjem aneksa ugovora o radu do 10.06.2016. godine bez zaključenja ugovora o radu, pa je došlo do zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme. Zaključeni aneks ugovora je ništav i ne može da proizvodi pravno dejstvo, pa su se stekli uslovi za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa 07.09.2016. godine, što predstavlja posledicu ništavosti navedenog aneksa ugovora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonski propisi i uslovi za prerastanje tužiočevog radnog odnosa kod tuženog iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Po oceni drugostepenog suda nepravilan je zaključak prvostepenog suda da je produženje radnog odnosa trebalo učiniti u formi ugovora, da je zaključenjem aneksa postojećeg ugovora broj ... .../... od 10.06.2016. godine kojim je produžen ugovor o radu na određeno vreme uzrokovalo preobražaj radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, da je ovaj aneks ništav i što je imalo za posledicu poništaj rešenja otkaza ugovora o radu ... .../... od 07.09.2016. godine. Ovo iz razloga što su ugovori o radu i aneks ugovora o radu zakoniti osnovi za regulisanje prava iz radnog odnosa jer iako Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) nije izričito propisan članom 181. da radni odnos zasnovan na određeno vreme može da se produži aneksom ugovora o radu u okviru maksimalnog roka utvrđenog članom 37. stav 2. Zakona. Na ovaj način obezbeđuje se kontinuitet radnog odnosa zasnovanog ugovorom o radu kojim je produžen aneksom a koji je sastavni deo tog ugovora. S obzirom da je ugovor o radu (aneks) nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i moralu (član 103. ZOO) jer je zaključen dozvoljen ugovor (ne postoji zloupotreba prava), to je pravilno otkazan ugovor o radu po isteku vremena na koji je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme. Tuženi je prilikom produženja ugovora o radu i otkaza ugovora o radu postupao u svemu prema odredbama člana 181. i 32. Zakona o radu jer ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu sadrži konkretne navode o razlozima zbog kojih se tužiocu produžava radni odnos, a iz kojih je vidljivo da je to potreba poslodavca zbog potrebe procesa rada nakon čega je tuženi ponudio tužiocu da zaključi aneks ugovora o radu i dostavio pisanu ponudu koja sadrži sve razloge propisane članom 172. Zakona o radu. Tuženi je primenom navedenih normi produžio trajanje radnog odnosa na određeno vreme tužiocu zaključenjem aneksa koji je sastavni deo ugovora o radu zaključenog 10.03.2016. godine, pa je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu nalazeći da je prvostepeni sud iz činjenica koje pravilno utvrdio izveo nepravilan zaključak da je tužbeni zahtev osnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu (Službeni glasnik RS", br. 24/05... 75/14) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom 2. istog člana predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom 6. navedenog člana 37. predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Odredbom člana 175. tačka 1. istog Zakona propisano je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te da je tuženi sa tužiocem zaključio ugovor o radu na određeno vreme 10.03.2016. godine u skladu sa odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, a ugovor o radu i zaključeni aneksi ugovora o radu kojima je produžavan radni odnos na određeno vreme nisu bili trajanja dužeg od 24 meseca, u smislu odredbe člana 37. stav 2. Zakona o radu, u konkretnom slučaju nije ispunjen zakonom predviđen uslov za preobražaj radnog odnosa, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestao je po samom zakonu na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu, a rešenje o prestanku radnog odnosa ima samo deklaratorni karakter, jer radni odnos na određeno vreme prestaje ex lege istekom vremena na koji je zasnovan, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je ugovor o radu zaključen suprotno odredbi člana 37. Zakona o radu budući da su poslovi koje je tužilac obavaljao po svom karakteru stalni poslovi, sistematizovani Pravilnikom o organizaciji i sistemazizaciji poslova. Naime, u članu 37. stavu 1. jasno se navodi da se ugovor na određeno vreme može zaključiti za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima, opravdanih rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja. Dakle, radi se o objektivnim kriterijumima čija se ispunjenost procenjuje u svakom konkretnom slučaju, te nije isključena mogućnost da to budu i stalni poslovi čiji je obim privremeno uvećan ili se javila potreba za njihovim obavljanjem u kraćem roku. U konkretnom slučaju poslovi koje je tužilac obavljao nisu ocenjeni kao poslovi koji ne ispunjavaju objektivne kriterijume za njihovo obavljanje na određeno vreme, niti je do takvog utvrđenja sud došao tokom postupka, pa se ne radi o zaključenju ugovora o radu na određeno vreme suprotno odredbama zakona i time nisu ispunjeni uslovi za njegovu transformaciju u ugovor o radu na neodređeno vreme.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, pa je zaključio da se njime ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava i Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahteve parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilac nije postigao uspeh u ovom postupku, a navodi odgovora na reviziju tuženog nisu bili potrebni za donošenje odluke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković