Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz čije sadržine proizlazi da istu pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju ..., koji posao je radio 30 godina u ..., sve do 1997. godine. Nekoliko godina nakon toga, radio je kod sada pok. VV, oca tuženog. Nakon njegove smrti radnjom STR ''Jabuka'' rukovodio je VV sin, GG, brat tuženog, sa kojim tužilac nije razgovarao o zasnivanju radnog odnosa. Prema evidenciji Agencije za privredne registre GG je kao preduzetnik brisan iz registra 09.04.2015. godine. Rešenjem APR-a od 14.04.2015. godine, usvojena je registraciona prijava osnivanja i u registru privrednih subjekata upisan je preduzetnik BB TR ''Jabuka'' – MD Arilje sa početkom obavljanja delatnosti 14.04.2015. godine. Tužilac je kod tuženog nastavio da radi na isti način kao što je radio kod njegovog oca i brata. Obavljao je poslove prebiranja voća i povrća u magacinu, istovarao i pakovao robu i to sve po potrebi, kada je bilo posla, što nije bilo redovno. Tužilac nikada u radnji tuženog nije radio kao prodavac. Pored navedenih poslova, tužilac je radio i u kući BB, još u vreme dok je otac tuženog bio živ. Izvodio je radove iskopavanja, drenaže, betoniranja, varenja metalne konstrukcije i slično, sve za potrebe kuće i okućnice. Bez obzira na vrstu posla koju je obavljao, ugovorna cena rada je bila 150,00 dinara po satu i tužiocu je svaki sat rada isplaćen. Tužilac je vodio evidenciju o tome koliko je radio i prema toj evidenciji je i plaćen. Rad nije bio redovan, odnosno tužilac nije radio svakog dana u sedmici, niti svake sedmice u mesecu tokom spornog perioda, a danima kada je radio nije imao uvek isti broj radnih sati. Rukom pisana evidencija tužioca ne obuhvata ceo sporni period od 14.04.2015. godine do 27.10.2018. godine. Tuženi nije vodio evidenciju o radu tužioca. Tužilac je kod tuženog prestao da radi 28.10.2018. godine. Između tužioca i tuženog nikada nisu vođeni pregovori oko zasnivanja radnog odnosa, niti je tuženi obećao tužiocu zasnivanje radnog odnosa. Takođe, tužilac od tuženog to nikada nije tražio.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima, primenom člana 387. stav 1. tačka 6. istog zakona. Odlučujući pre svega o blagovremenosti tužbe, drugostepeni sud je pošao od toga da je tužilac kod tuženog prestao da radi 28.10.2018. godine, te kako je tužba podneta 19.12.2018. godine, to nije protekao rok od 60 dana za podnošenje tužbe, od dana saznanja tužioca za povredu prava, propisan članom 195. Zakona o radu, zbog čega je ista blagovremena. Odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva, drugostepeni sud je zaključio da je isti neosnovan, jer rad tužioca kod tuženog nije imao karakteristike radnog odnosa u pogledu međusobnih prava i obaveza, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu. S tim u vezi, a kako tužilac nije dokazao da je sa tuženim imao ugovorenu zaradu od 30.000,00 dinara mesečno, neosnovan je i njegov zahtev za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za utuženi period na navedenu osnovicu.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da se navedni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05…75/14), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku (stav 1). Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2).

Da bi se mogla primeniti citirana odredba člana 32. stav 2. Zakona o radu, odnosno da bi se na osnovu postojanja faktičkog rada moglo smatrati da je lice zasnovalo radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, u odnosu poslodavca i radnika moraju postojati sve karakteristike radnog odnosa, kako u pogledu kvaliteta rada, tako i u pogledu prava i odgovornosti koje proizlaze iz radnog odnosa, kao što su radno vreme, zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa. Pre svega, potrebno je da postoji radno angažovanje, da angažovano lice ostvaruje neki rad. Taj rad mora biti konstantan, kao i potreba za njime. Neće se smatrati podobnim za radni odnos ono angažovanje koje je privremenog i/ili povremenog karaktera. Da li je neko angažovanje takvo ceni se u svakom konkretnom slučaju, ali je izvesno da se kontinuitet ogleda u svakodnevnom angažovanju zaposlenog, jer se za postojanje radnog odnosa zahteva i postojanje svakodnevnih poslova koje će zaposleni obavljati. Osim toga, mora postojati zajednička namera i poslodavca i angažovanog lica koje obavlja faktički rad, da se uspostavi trajni radni angažman koji će trajati dok god postoji potreba za njim usled postojećeg obima poslova – što je i osnovna odlika radnog odnosa na neodređeno vreme. Nadalje, bitan element je zarada, koja mora biti u skladu sa neformalnim, usmenim dogovorom poslodavca i angažovanog lica. Takođe, radno angažovano lice se tretira kao i druga zaposlena lica kod tog poslodavca, tj. angažovano lice poštuje radno vreme, radnu disciplinu i ni u čemu se po svom faktičkom statusu kod poslodavca ne razlikuje od drugih zaposlenih lica.

Revizijom tužioca analizira se sadržina izvedenih dokaza i njihova ocena koja je poslužila kao osnov za utvrđenje bitnih činjenica, što je po nalaženju ovog suda neprihvatljivo. Drugostepeni sud je neposredno izveo dokaze i ocenio ih pojedinačno i u međusobnoj vezi, a zatim na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8 ZPP), dao jasne razloge koje činjenice smatra dokazanim, pravilno ceneći iskaze parničnih stranak, svedoka, pisanu evidenciju tužioca, kao i druge pisane dokaze, pa za ovaj sud ne postoji bilo kakva sumnja u pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. Naime, drugostepeni sud je ocenio iskaze svedoka i parničnih stranaka i jasno naveo u kojim delovima poklanja veru ovim dokazima. Zbog toga su neosnovani revizijski navodi da je nejasno na koji način je drugostepeni sud sa sigurnošću utvrdio činjenice koje su osnov zaključka da rad tužioca kod tuženog nije imao elemente radnog odnosa.

Kod utvrđenog da u radnom angažovanju tužioca nije bilo kontinuiteta, niti je između parničnih stranaka bilo pregovora oko zasnivanja radnog odnosa i isplate mesečne zarade, koja predstavlja jedno od osnovnih prava iz radnog odnosa zaposlenog, već je tuženi na rad kod tuženog dolazio po potrebi, kada je bilo posla u magacinu prodavnice ili domaćinstvu, i za svoj rad dobijao naknadu ugovorenu po satu, jasno proizlazi da odnos između tužioca i tuženog nije imao karakter radnog odnosa, te je pravilno drugostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu. Zbog navedenog, neosnovani su navodi revizije da je ovakav rad tužioca imao sve elemente i karakteristike radnog odnosa. U prilog tome govori i činjenica da tuženi nije vodio evidenciju o prisustvu tužioca na radu i broju radnih sati, kao i to da prema evidenciji samog tužioca proizlazi da nije svakodnevno radio kod tuženog, a danima kada je radio broj radnih sati nije bio jednak, nego je zavisio od obima posla, što ukazuje da tužilac nije imao propisano radno vreme kao ostali zaposleni kod tuženog, što jeste jedan od bitnih elemenata radnog odnosa, odnosno jedna od osnovnih obaveza iz radnog odnosa.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić