Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2483/22 od 08.06.2022. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u predškolskim ustanovama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 ) – u daljem tekstu: ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu od 01.02.2018. do 31.10.2020. godine, bila u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... sa IV stepenom stručne spreme i koeficijentom za obračun plate od 9,06. U tom periodu, tužena je tužilji obračunavala i isplaćivala zaradu tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množila koeficijentom radnog mesta na osnovu metoda obračuna plate od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), a počev od 2001. godine. Pošto je tako dobijena visina osnovne plate u utuženom periodu bila niža od iznosa minimalne zarade, tužena je tužilji vršila korekciju plate do iznosa minimalne zarade, pa je tužilji isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U listama za obračun plate tužilje nije posebno iskazana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilji u utuženom periodu, u nedostatku parametara za obračun traženih troškova, na osnovu najpovoljnijeg kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, između ostalog Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, na ime naknade troškova toplog obroka pripadao dnevni iznos od 250,00 dinara bruto, a na ime troškova regresa iznos od 75% prosečne isplaćene zarade po zaposlenom u Republici Srbiji. Po mišljenju sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke, neisplaćeni topli obrok za tužilju u periodu od 01.02.2018. do 31.10.2020. godine iznosi 35.225,25 dinara, a obračunata zakonska zatezna kamata do 31.03.2021. godine iznosi 6.733,51 dinar, dok neisplaćeni regres u istom periodu iznosi 32.461,47 dinara, a obračunata zakonska zatezna kamata do 31.03.2021. godine iznosi 5.599,31 dinar.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili i tuženu obavezali da joj isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu utvrđen veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer su zaključili da u iznosu minimalne zarade definisanom u članu 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po nalaženju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tužena tužilji isplaćivala minimalnu zaradu, sledi da tužilji nije isplaćen topli obrok i regres, pa je tužena dužna da joj tu naknadu isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, pravnom analogijom, prema kriterijumima u uporednim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za preduzeća koja se finansiraju iz budžeta, a koji su bili važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi i predmetno potraživanje tužilje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 52. stav 1. Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 18/10... 86/19) je propisano da se visina plate, naknade i drugih primanja utvrđuje jedinstveno za sve zaposlene u predškolskim ustanovama čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, u skladu sa propisima kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja iz radnog odnosa u javnim službama. Prema stavu 2. istog člana, osnovica za obračun i isplatu plata u predškolskim ustanovama ne može biti niža od osnovice za obračun i isplatu u osnovnom obrazovanju i vaspitanju, ali može biti uvećana iz sredstava koja ostvari ustanova ili jedinica lokalne samouprave.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3)). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 43/17, 85/20), je odredbom člana 35. određivao elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata zaposlenog utvrđuje na osnovu: 1) osnovice za obračun plata; 2) koeficijenta; 3) dodatka na platu; 4) obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate u skladu sa zakonom, a prema odredbi člana 36, osnovna plata zaposlenog predstavlja proizvod osnovice i koeficijenta u skladu sa zakonom.

Na isti način su odredbama čl. 36. i 37. Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 97/20) određeni elementi za utvrđivanje plate.

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a stavom 2. ovog člana propisano je da visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 6b) te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u predškolskom vaspitanju i obrazovanju.

Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u predškolskoj ustanovi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredaba člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu, kao i da posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave koji su važili u utuženom periodu, kao ni prethodno važećim Posebnim kolektivnim ugovorom iz 2017. godine. Važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave nije utvrđeno pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade. S obzirom na to da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, tužilji ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju tužbom potražuje, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika iz reda advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, broj 37/21 od 14.04.2021. godine).

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić