.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3183/2022
02.11.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminka Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ilija Žarković, advokat iz ..., protiv tuženog Instituta za kardiovaskularne bolesti Vojvodine iz Sremske Kamenice, čiji je punomoćnik Nikola Stevanić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1800/22 od 11.05.2022. godine, u sednici održanoj 02.11.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1800/22 od 11.05.2022. godine, tako što se odbija žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1722/21 od 01.03.2022. godine, a zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka se ODBIJA.
OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi revizijske troškove u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1722/21 od 01.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i obračunate zakonske zatezne kamate, iznose bliže određene ovim stavom izreke, a tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudskih taksi. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 41.980,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1800/22 od 11.05.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je obavezan tuženi da tužilji za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i obračunate zakonske zatezne kamate iznose bliže određene ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 41.980,00 dinara, sa kamatom, a obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 53.000,00 dinara, sa kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) i našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila zaposlena kod tuženog na poslovima održavanja higijene. Tuženi joj je obračunavao i isplaćivao platu tako što je osnovicu, koju utvrđuje Vlada Republike Srbije, množio sa koeficijentom radnog mesta tužilje, koji je iznosio 6,83, nakon čega je vršio korekciju i obračunatu platu ukoliko je bilo potrebno dopunjavao do iznosa minimalne zarade. Na obračunskim listama plate za tužilju nisu iskazivane naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora kao posebne stavke.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, odbio tužbeni zahtev tužilje.
Drugostepeni sud je preinačio takvu odluku i usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da tužilji u spornom periodu nisu isplaćivane naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom na to da kada se koeficijent tužilje pomnoži sa cenom rada, plata nije odgovarala ni visini minimalne zarade, iz čega proizlazi da u koeficijentu za obračun plate tužilji nisu bile sadržane predmetne naknade.
Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje.
Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine i 2019. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova.
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužilji iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kojem je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatom prema parametrima najpovoljnijih kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u RS (delatnost putne privrede, za javna komunalna i druga javna preduzeća).
Takođe, imajući u vidu da nije ugovoreno pravo zaposlenih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da kada su u pitanju navedene naknade u ovoj ustanovi na zaposlene se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovim zakonom je propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, iako se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju u isplatnim listama ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako je to utvrdio drugostepeni sud, niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilje pouzdano ne sadrži predmetne troškove. Kod ovako utvrđene činjenične i pravne situacije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilja nema pravo na tražene naknade, jer joj je tuženi platu obračunavao i isplaćivao u skladu sa utvrđenim koeficijentom, zbog čega je pobijana presuda preinačena, a prvostepena presuda potvrđena.
Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Tuženi je uspeo u revizijskom postupku, te je tužilja obavezana da mu naknadi ove troškove u iznosu od 18.000,00 dinara, za sastav revizije, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), primenom člana 165. stav 2. ZPP. Tuženom nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi, jer je tužilja oslobođenja plaćanja istih u ovom sporu.
Predsednik veća – sudija
Jasminka Stanojević,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
