.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3191/2019
21.05.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jakov Avramović, advokat iz ..., protiv tuženog Društva za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Z.I.M. Company“ DOO iz Beograda, čiji je punomoćnik Dejan Kapus, advokat iz ..., radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2151/18 od 17.04.2019. godine, u sednici održanoj 21.05.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2151/18 od 17.04.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 546/2016 od 06.02.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tuženi Preduzeće „Z.I.M. Company“ DOO nazakonito otkazao tužiocu radni odnos dana 31.05.2013. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 88.500,00 dinara.
Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je nakon održane rasprave doneo presudu Gž1 2151/18 od 17.04.2019. godine, kojom je u stavu prvom izreke, preinačena prvostepena presuda i utvrđeno da je tuženi „Z.I.M. Company“ DOO iz Beograda tužiocu nezakonito otkazao radni odnos dana 31.05.2013. godine. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u prvostepenoj presudi, pa je obavezan tuženi da tužiocu nkanadi troškove parničnog postupka u iznosu od 146.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 69.000,00 dinara, a zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka je odbijen.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilac je podneo odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija se ne može izjaviti zbog bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju tuženi ukazuje revizijom.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u zaposlen kod tuženog na poslovima ... u periodu od 01.06.2012. godine pa do 15.06.2013. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu sporazuma sa poslodavcem. Tekst sporazuma br. ../13 od 01.06.2013. godine, sadrži potpis poslodavca i zaposlenog i odredbu da zaposleni po prestanku radnog odnosa nema pravo na naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Pre prestanka radnog odnosa, tužilac se nije ni usmeno ni pisanim putem obraćao tuženom predlogom za sporazumni raskid radnog odnosa, već ga je menadžer prodaje obavestio da mu je radni odnos prestao i da treba da vrati službeni auto, elektronski uređaj i mobilne telefone koje je koristio radi obavljanja poslova ... . Na pitanje koje je tužilac postavio direktoru tuženog, da objasni razloge zbog kojih mu je radni odnos prestao, direktor je odgovorio: „Može mi se“. U trenutku prestanka radnog odnosa, supruga tužioca je bila u šestom mesecu trudnoće, a od prestanka radnog odnosa – 15.06.2013. godine pa do decembra iste godine, tužilac je bio bez primanja.
Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primeniio materijalno pravo kada je ocenio da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos po sporazumu sa poslodavcem, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.
Prema članu 177. stav 1. Zakona o radu, radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Članom 26. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Sporazum o prestanku radnoj odnosa je dvostrani pravni posao, za čiju punovažnost je potrebna saglasnost pismeno izraženih volja poslodavca i zaposlenog da zaposlenom na ovaj način prestane radni odnos.
U konkretnom slučaju, tužilac nije izrazio volju da mu radni odnos prestane po sporazumu, već se radi o prestanku radnog odnosa jednostranom izjavom volje koju je direktor tuženog naknadno potvrdio rečima „može mi se“ i odbijanjem da tužiocu obrazloži razloge prestanka radnog odnosa. Potpis tužioca na sporazumu nije od značaja za njegovu punovažnost, s obzirom da tužilac nije podnosio zahtev tuženom za sporazumni prestanak radnog odnosa i nije bio upoznat sa njegovim bitnim elementima i posledicama, pri čemu i ostale okolnosti događaja, porodične prilike, finansijsko stanje tužioca i ponašanje tuženog nakon potpisivanja sporazuma, ukazuju da tužiočeva volja nije bila da mu radni odnos prestane po sporazumu. Kako tužilac nije svojom voljom i na svoj zahtev zaključio sporazum o prstanku radnog odnosa, drugostepeni sud je pravilno ocenio da je sporazum nezakonit, na osnovu člana 177. Zakona o radu, pa navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
