Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje, sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija u pogledu utvrđenja zlostavljanja na radu nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 441. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti spora.

Odredbom člana 29. stav 1. i 2. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 36/10), propisano je da zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju od strane poslodavca sa svojstvom fizičkog lica ili odgovornog lica u pravnom licu, može protiv poslodavca da podnese tužbu pred nadležnim sudom u roku iz člana 14. stav 2. ovog Zakona. Pravo da podnese tužbu protiv poslodavca zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom ima zaposleni koji nije zadovoljan ishodom postupka zaštite od zlostavljanja kod poslodavca u roku navedenom ovim stavom. Stavovima 4. i 5. ovog člana previđeno je da spor iz stava 1. i 2. ovog člana jeste radni spor. Ako ovim Zakonom nisu predviđena posebna pravila, u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, shodno se primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje parnični postupak.

Prema navedenim odredbama posebnog Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, spor o utvrđenju zlostavljanja na radu i zabrani daljeg zlostavljanja predstavlja radni spor na koji se primenjuje odredba o dozvoljenosti revizije iz člana 441. ZPP, jer Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije. Kako se ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa, u smislu člana 441. ZPP, već je predmet tužbenog zahteva o kome je odlučeno pobijanom presudom utvrđenje zlostavljanja na radu, revizija tužilje nije dozvoljena.

Na osnovu napred navedenog, primenom odredbe člana 413. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje u preostalom delu u pogledu naknade nematerijalne štete, nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tuženih koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. Ostalim navodima revizije se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti primenom člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na osnovu ugovora o radu iz 2016. godine, sa pripadajućim aneksima i kod tuženog poslodavca je učestvovala na više internih konkursa od 16.04.2019. godine i od 29.03.2019. godine, radi unapređenja i prijema na određena radna mesta. U ovoj parnici tužilja je tražila da se utvrdi da je pretrpela zlostavljanje na radu od strane rukovodstva tuženog koji organizuje interne konkurse radi unapređenja u firmi, tvrdeći da su na konkursima favorizovani određeni radnici kojima je rukovodstvo davalo unapred tačne odgovore na pitanja za testove koji su bili sastavni deo koknkursa i time tužilju doveli u neravnopravan i nepovoljan položaj u odnosu na druge učesnike konkursa, te je zahtevala od strane tuženog poslodavca naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog mobinga u iznosu od 6.000.000,00 dinara.

Nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete nije osnovan, imajući u vidu da je u ovoj parnici odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je pretrpela zlostavljanje na radu i da nije dokazana uzročna-posledična veza između štete i štetne radnje.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Prema odredbi člana 30. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju može u postupku pred nadležnim sudom da zahteva pored utvrđenja da je pretrpeo zlostavljanje na radu i naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa zakonom.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih normi, zaposleni ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao posledicu pretrpljenog zlostavljanja na radu kod poslodavca. Tužbenim zahtevom tužilje traženo je utvrđenje da je pretrpela zlostavljanje na radu od strane tužene na način kako je to bliže opisano u petitumu. Takav tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen u ovoj parnici, jer tužilja nije učinila verovatnim svoje tvrdnje da štetne radnje imaju obeležja zlostavljanja i da je u spornom periodu bila žrtva mobinga, pa time nije dokazala ni uzročno- posledičnu vezu između štete i štetne radnje. Stoga ne postoji osnov odgovornosti tuženog poslodavca za isplatu naknade nematerijalne štete, pa su suprotni navodi revizije tužilje neosnovani.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić