U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran M. Novaković, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ DOO ..., koga zastupa Branko Dimić, advokat iz ..., radi poništaja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3573/18 od 08.03.2019. godine, u sednici održanoj 24.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3573/18 od 08.03.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 478/13 od 15.06.2018. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe iz podneska punomoćnika tužioca od 08.03.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ... od 26.10.2011. godine kao nezakonito i zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade za prekovremeni rad u periodu od decembra 2009. godine zaključno sa junom 2011. godine isplati 1.795.393,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog više plaćenog goriva za službeno vozilo isplati 91.837,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka kao neosnovan. Stavom šestim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 429.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3573/18 od 08.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Sl.glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme na radnom mestu ... od ...2007. godine na osnovu ugovora o radu broj ... i aneksa broj ... ugovora o radu. Navedeni ugovor o radu otkazan mu je pobijanim rešenjem tuženog od ...2011. godine pozivom na član 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog povrede radne obaveze predviđene članom 43. stav 1. tačka 2. alineja 1. Pravilnika o radu društva broj 01 od 03.01.2007. godine i članom 13. tačka 2. navedenog ugovora o radu od 03.01.2007. godine, neizvršavanja i nesavesnog, nemarnog, neblagovremenog vršenja radnih dužnosti i obaveza. Donošenju rešenja prethodilo je upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od ...2011. godine, na koje se tužilac pismeno izjasnio.

Ispitijući zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu, utvrđeno je da, a kako se to navodi i u obrazloženju pobijanog rešenja, da je pre donošenja pobijane odluke izvršena interna kontrola 27.09.2011. godne i 03.10.2011. godine, o čemu su sačinjeni zapisnici, kojim je utvrđeno da je tužilac je 20.09.2011. godine, odobrio i svojeručno potpisao Zapisnik odnosno povratnicu o povraćaju robe za artikal „...“ od kupca „...“ po fakturama koje ne sadrže pomenuti arikal. Zapisnik o povraćaju robe je popunio zaposleni VV, ..., u svemu prema nalogu tužioca. Kao razlog za odobren povrat navedena je „naplata potraživanja“. Odobrenjem za povrat tužilac je omogućio povrat robe za koju kupac nije bio materijalnofinansijski zadužen u 2011. godini. Naime, (prema zapisniku o internoj kontroli od 03.10.2011. godine) dogovor sa kupcem „...“ d.o.o. je bio da se isporuči „...“ sa ispravnim rokom za prodaju na „...“ koji se održavao sredinom septembra 2011. godine i kupcu je isporučena roba na revers. Dogovoreno je i da se roba izdata na revers kupcu na isti način i vrati, a da se razlika u smislu robe koja je prodata fakturiše kupcu. Tužilac je umesto fakturisanja robe, dao nalog (putem E-mail -a) dana 30.09.2011. godine da se roba koja je prodata na „...“ stavi na reprezentaciju, jer je „rok istekao u trenutku prodaje pa roba nema nikakvu vrednost“, iako je rok trajanja robe bio do 01.10.2011. godine, a sporni povraćaj izvršen 29.09.2011. godine. Na taj način, tužilac je dao netačnu i neistinitu informaciju E-mail - om od 30.09.2011. godine o navodnom isteku roka, zbog čega prodata roba nije fakturisana saglasno dogovoru, već je stavljena na reprezentaciju (odnosno faktički poklonjena kupcu). Tužilac je imao mogućnost prethodne provere ispunjenosti uslova za odobrenje povrata robe što nije učinio suprotno ustaljenoj proceduri u tom slučaju, pri čemu nije sporio da mu je način provere bio poznat, da je praksa da se zahtev za povrat pre odobrenja proveri ali i da mu je sporni zahtev za povrat robe bio predočen radi provere pre nego je isti potpisao i odobrio.

Tužilac tužbom traži, pored zahteva za poništaj rešenja otkaza ugovora o radu i naknadu zarade na ime prekovremnog rada u periodu decembar 2009. godine zaključno sa julom 2011. godine i naknadu štete zbog više plaćenog goriva. Prema utvrđenju u spornom periodu saglasno evidenciji o prisutnosti na radu tužioca prekovremenog rada nije bilo i u tom delu zahtev tužioca je odbijen. U odnosu na zahtev za naknadu štete zbog više plaćenog goriva tužilac nije dokazao da mu je tuženi pričinio štetu, pa je odlučeno odbijanjem zahteva tužioca i po tom osnovu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odlučili odbijanjem tužbenog zahteva za poništaj rešenja o otkazu, uz osnovan zaključak da je tužilac učinio povredu radne obaveze iz člana 43. stav 1. tačka 2. alineja 1. Pravilnika o radu društva broj 01 od 03.01.2007. godine i članom 13. tačka 2. navedenog ugovora o radu od 03.01.2007. godine, neizvršavanja i nesavesnog, nemarnog, neblagovremenog vršenja radnih dužnosti i obaveza.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da se navedeni zaključak sudova zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prema članu 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/05), važećem u spornom periodu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Pravilnikom tuženog i Ugovorom o radu zaključenim između tužioca kao zaposlenog i tuženog kao poslodavca, između ostalog bilo je propisano da, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu u slučaju da zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze neizvršavanja i nesavesnog, nemarnog, neblagovremenog vršenja radnih dužnosti i obaveza, iz kog razloga je tužiocu otkazan ugovor o radu donošenjem rešenja od 26.10.2011. godine.

Prema ugovoru o radu tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu menadžera divizije od 03.01.2007. godine, za koje radno mesto je između ostalog, bilo previđeno obavljanje poslova – odgovornost za organizovanje rada i rezultate ljudi u svom timu, izrađivanje i odgovornost za plan prodaje, kreiranje i odgovornost za prodajnu politiku i ostvarene rezultate, ali i učestvovanje u kreiranju i praćenju rezutata prodaje i odgovornost za ostvarenje istih.

Iz navedenog sledi da je odgovornost tužioca ugovorom o radu bila zasnovana na sopstvenim radnjama i propuštanjima, kao menadžera divizije koji rukovodi svojim timom u okviru kompanijske interne organizacije rada, pored ostaloga i u odnosu na kreiranje komercijalnih uslova zaključenih sa kupcima pod koje spadaju i ugovoreni uslovi za povrat robe ali i uslovi pod kojima se roba stavlja na „reprezentaciju“ odnosno bez mogućnosti naplate njene prodajne vrednosti.

U konkretnom tužilac je, u svojstvu odgovornog lica, svojeručno potpisao i odobrio zapisnik o povratu robe bez prethodne provere, koji zapisnik je popunio zaposleni agent prodaje u svemu prema nalogu tužioca kao pretpostavljenog, usled čega je omogućen povrat robe tuženog za koju kupac nije bio materijalnofinansijski zadužen, dok je davanjem netačne i neistinite informacije o navodnom isteku roka E- mail - om od 30.09.2011. godine, prodata roba staljena na reprezentaciju (odnosno faktički poklonjena kupcu umesto da je fakturisana). Navedeno ponašanje tužioca predstavlja nesavesno i nemarno izvršenje radnih obaveza i dužnosti, jer je tužilac kao menadžer divizije bio dužan da u cilju kreiranja, praćenja i ostvarenja rezutata ugovorene prodaje saglasno ugovoru o radu, pre potpisivanja i odobrenja povrata robe kupcu izvrši proveru ispunjenosti uslova za takvo postupanje prema ustaljenoj proceduri poslovanja, kao i da sa dužnom pažnjom saopšti podatake o isteku trajanja robe i stvori uslove za naplatu njene prodajne vrednosti, što nije učinio. Naime, tužilac nije sporio da mu je ustaljena procedura provere odobravanja povrata robe kupcu bila poznata, dok mu posledice odobrenja povrata robe suprotno ustaljenoj proceduri, ali i stavljanja prodate robe na „reprezentaciju“ usled davanja netačnih podataka o isteku roka njenog trajanja nisu mogle ostati nepoznate, jer je bio dugogodišnji radnik tuženog na komercijalnim poslovima.

Imajući u vidu sve do sada navedeno, u konkretnom postoji krivica tužioca kao zaposlenog za povredu radne obaveze jer je ponašanje tužioca bilo suprotno opisu poslova tužiočevog radnog mesta i pravilima struke, pri čemu je on bio svestan svojih propusta u radu.

Zakonitost postupka i pobijanog otkaznog rešenja, od strane nižestepenih sudova pravilno cenjena na osnovu odredbi važećeg Zakona o radu.

Kako je tužiocu ugovor o radu zakonito otkazan, neosnovan je njegov zahtev za vraćanje na rad i raspoređivanje, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

U revizijskom postupku raspravljaju se pravna, a ne i činjenična pitanja, pa predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji u kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje (član 407. stav 2. ZPP).

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić