U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Milan Kozomora, advokat iz ..., protiv tuženog Centra za kulturu, sport i turizam opštine BB, koga zastupa Radovan Rakić, advokat iz ..., radi poništaja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 broj 3411/18 od 06.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 16.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 broj 3411/18 od 06.06.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 broj 2439/2017 od 09.10.2018. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa broj .. od 13.11.2017. godine kojom je tužilji zaposlenoj na neodređeno vreme na poslovima referenta za administrativne poslove otkazan ugovor o radu, sa pripadajućim aneksima ugovora o radu i kojim je tužilji kao zaposlenoj u ustanovi na neodređeno vreme za čijim je radom prestala potreba prema Odluci o sprovođenju racionalizacije do maksimalnog broja zaposlenih na neodređeno vreme i Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji utvrđen prestanak radnog odnosa kao tehnološkom višku sa 13.11.2017. godine. Drugim stavom izreke obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad, na poslove koji odgovaraju vrsti, stepenu stručne spreme i radnom iskustvu. Trećim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da je vrati na poslove referenta za administrativne poslove koje je obavljala pre otkaza ugovora o radu. Četvrtim stavom izreke odbačena je tužba tužilje u delu zahteva kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilju prijavi na obavezno socijalno osiguranje i da joj dostavi dokaz u vidu kopije prijave u skladu sa Zakonom o radu. Petim stavom izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 139.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 broj 3411/18 od 06.06.2019. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu. Drugim stavom izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio po vrsti i visini.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz čl. 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14 ... 87/18) i zaključio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Revident se u reviziji poziva na druge povrede postupka ali kako ne ukazuje o kojim povredama se radi, one ne mogu biti predmet razmatranja Vrhovnog kasacionog suda.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu referent za administrativne poslove. Rešenjem tuženog od 09.06.2016. godine imenovan je Upravni odbor tuženog na period od 4 godine u čijem sastavu je pored ostalog bila i tužilja kao član iz reda zaposlenih. Na osnovu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ broj 68/2015 i 81/2016- Odluka US) Odluke Vlade Republike Srbije o maksimalnom broju zaposlenih i Odluke SO BB o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u organizacionim oblicima opštine BB broj ../17 od 01.09.2017. godine tuženi je tužilji dana 31.10.2017. godine dostavio anketni list radi izjašnjavanja o nameri i spremenosti za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade. Tužilja je popunila anketni list i izjasnila se da nije saglasna da joj radni odnos prestane uz isplatu novčane naknade dana 31.10.2017. godine. U anketnom listu nije bila sadržana odredba o mogućnosti zaposlenih, pa i tužilje, da se izjasne u smislu tada važeće odredbe PKU za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ broj 10/2015 – član 39. stav 1. tačka 2.) Ovim opštim aktom, članom 39. stav 1. tačka 2. propisano je da ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave ne mogu da otkažu ugovor o radu zaposlenom za čijim radom je prestala potreba, bez njegove saglasnosti i to između ostalog zaposlenom samohranom roditelju, osim ako ostvaruje redovne mesečne prihode (izdavanja nepokretnosti u zakup i slično). U anketnom listiću nije sadržano pitanje da li je zaposleni samohrani roditelj i da li ostvaruje druge mesečne prihode.

Rešenjem tuženog od 14.06.2017. godine tužilji je utvrđeno pravo na korišćenje godišnjeg odmora za 2017. godinu u trajanju od ukupno 28 radnih dana od čega je tužilji minimum od 20 radnih dana godišnjeg odmora uvećan između ostalog za tri dana po osnovu toga što je samohrani roditelj sa detetom starosti do 15 godina. Tužilja je dobijala 3 dana na ime dana godišnjeg odmora na osnovu toga što je samohrani roditelj i pre 2017. godine na osnovu rešenja tuženog.

Maloletno dete tužilje rođeno je ...2002. godine. Dete je rođeno u vanbračnoj zajednici sa VV i po prestanku zajednice života ostalo je da živi sa majkom, na njenoj adresi, u porodičnoj kući sa tužiljinom majkom i mlađim bratom. Tužilja samostalno vrši roditeljsko pravo. U vreme prestanka radnog odnosa maloletno dete tužilje bilo je staro 15 i po godina i tužilja nije ostvarivala druge redovne mesečne prihode osim zarade.

Otac deteta, bivši vanbračni partner tužilje nije redovno ispunjavao svoju obavezu izdržavanja pa je pravnosnažnim presudama u krivičnom i parničnom postupku obavezivan na plaćanje izdržavanja, a sa maloletnim detetom je zaključio i sporazum o plaćanju zaostalog duga.

Prema Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 19.10.2017. godine koji je objavljen na oglasnoj tabli tuženog za koji je data saglasnost od strane predsednika opštine BB, radno mesto referent za administrativne poslove na kojem je tužilja radila je ukinuto.

Odlukom o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u organizacionim oblicima Opštine BB za 2017. godinu od 01.09.2017. godine utvrđen je maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme kod tuženog od 24, a odredbom člana 6. propisano je da su organizacioni oblici dužni da sprovedu racionalizaciju najmanje do maksimuma broja zaposlenih na neodređeno vreme, najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ove odluke.

Tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa tužilje dana 13.11.2017. godine pozivajući se na odredbu člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i član 192. u vezi sa članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, Odluku SO BB o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u organizacionim oblicima opštine BB za 2017. godinu od 01.09.2017. godine, Odluku o sprovođenju racionalizacije do maksimalnog broja zaposlenih na neodređeno vreme i Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta broj BB od 19.10.2017. godine koji je stupio na snagu 31.10.2017. godine. U obrazloženju odluke navedeno je da je prema propisima navedenim u rešenju radno mesto na koje je tužilja radila ukinuto. Rešenje je dostavljeno tužilji dana 13.11.2017. godine, a otpremnina joj je isplaćeno posle prestanka radnog odnosa dana 27.11.2017. godine.

Rešenjem Inspektora rada od 11.01.2018. godine odloženo je izvršenje rešenja o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa od 13.11.2017. godine do pravnosnažnosti sudske odluke u sporu u kojem tužilja osporava zakonitost rešenja kojim je tužilji otkazan ugovor o radu sa prestankom radnog odnosa. Na ovo rešenje tuženi je izjavio žalbu pa je drugostepeni organ rešenjem od 12.03.2018. godine žalbu odbio kao neosnovanu. Tužilja je vraćena na rad, na radno mesto sekretarice upravnika sportskog centra, do okončanja ovog sudskog postupka. Rešenjem NSZ od 05.02.2018. godine tužilji je utvrđen prvi stepen teškoće i prepreka u radu tako da tužilja ima status osobe sa invaliditetom, koja se zapošljaava pod opštim uslovima.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje, poništili rešenje o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa i tužilju vratili na rad.

Neosnovani su revizijski navodi da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 75/14) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla i dođe do smanjenja obima posla, a članom 158. istog zakona da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovor o radu u smislu navedenog člana ovog zakona zaposlenom isplati otpremninu.

Odredbom člana 39. stav 1. tačka 2. PKU za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave propisano je da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu zaposlenom za čijim radom je prestala potreba bez njegove saglasnosti između ostalog ako se radi o samohranom roditelju, osim ako on ostvaruje redovne mesečne prihode (izdavanjem nepokretnosti u zakup i sl.).

Odredbom člana 77. stav 3. Porodičnog zakona propisano je da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički žovot a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava. Roditelj koji sam vrši roditeljsko pravo obavlja sva prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, dok je drugi roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo u obavezi između ostalog da izdržava maloletno dete do punoletstva, odnosno do 26 godine ako se nalazi na redovnom školovanju.

Odredbom člana 66. stav 1. Ustava RS propisano je da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu u skladu sa zakonom.

Suprotno navodima revizije pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilja samohrani roditelj jer otac deteta neredovno učestvuje u njegovom izdržavanju, zbog čega je protiv njega vođen i krivični postupak zbog krivičnog dela nedavanja alimentacije. Tužilja nema drugih redovnih mesečnih prihoda sem zarade koju ostvaruje kod tuženog, a iz dokaza koji su nižestepeni sudovi pravilno ocenili proizlazi da je sve vreme trajanja radnog odnosa tuženi tužilji priznavao status samohranog roditelja tako što je svake godine dobijala po tri dana na ime godišnjeg odmora po osnovu toga što je samohrani roditelj.

Dakle, kako je tužilja samohrani roditelj koji ne ostvaruje druge redovne mesečne prihode izuzev zarade, bez njene saglasnosti radni odnos kod tuženog joj nije mogao prestati, kao što su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Bez uticaja su žalbeni navodi koji se odnose na činjenicu da je tužilja bila član upravnog odbora ali da zbog toga nije dobila otkaz ugovora o radu, jer ova činjenica i nije bila odlučna za donošenje odluke u ovom postupku, već činjenica da se radi o samohranom roditelju koji je protivno PKU dobio otkaz ugovora o radu.

Na osnovu izloženog, kako se ni ostalim navodima revizije pravilnost primene materijalnog prava ne dovodi u sumnju Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP doneo odluku kao u izreci presude.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom čl. 153. ZPP prema uspehu stranaka u postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić