U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Todorović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 br. 4040/17 od 02.04.2019. godine, u sednici održanoj dana 30.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 br. 4040/17 od 02.04.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P1 broj 318/16 od 22.08.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2014. godinu, isplati iznos od 76.915,83 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.04.2015. godine, pa do konačne isplate, kao i na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2015. godinu, iznos od 17.480,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.04.2015. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 126.396,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 br. 4040/17 od 02.04.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), pa je našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni druge bitne povrede odredbi parničnog postupka.

Prema obrazloženju prvostepene odluke, tužilac je obavljao funkciju sudije Višeg suda u ... sve do odluke Visokog saveta sudstva kojom mu je na njegov zahtev prestala sudijska funkcija, a na osnovu koje odluke je v.f. predsednika Višeg suda u ... rešenjem od 18.03.2015. godine utvrdio da su tužiocu prestala sva prava iz radnog odnosa sa 13.03.2015. godine. Prethodno, rešenjem starešine organa, tužiocu je odobreno korišćenje godišnjeg odmora za 2014. godinu i to prvi deo u trajanju od 15 radnih dana, u periodu od 08.09. do 26.09.2014. godine, s tim da preostali deo godišnjeg odmora od 15 radnih dana iskoristi najkasnije do 30.06.2015. godine. Za 2015. godinu mu nije doneto rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, iz kog razloga tužilac u ovom sporu potražuje naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2014. godinu u trajanju od 15 dana, kao i zbog neiskorišćenog srazmernog dela godišenjeg odmora od 7 dana za 2015. godinu.

S obzirom na to da veštaci Milan Živković i Milorad Brajković nisu mogli da se usaglase u vezi sa visinom naknade štete, prvostepeni sud je odredio novo veštačenje od strane sudskog veštaka Gorice Lakić i na osnovu istog utvrdio da tužilac nije iskoristio 22 radna dana godišnjeg odmora za 2014. godinu i pet radnih dana godišnjeg odmora za 2015. godinu, iz kog razloga je polazeći od odredbi članova 75., 76. i 164. Zakona o radu, kao i od odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u iznosima bliže navedenim u izreci prvostepene presude.

Apelacioni sud u Nišu je drugostepenom presudom Gž1 broj 4040/17 od 02.04.2019. godine, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti. Prema obrazloženju drugostepene odluke, polazeći od karneta o prisustvu tužioca na radu i obračunskih listi na osnovu kojih je tužiocu vršena isplata plate, te od doznaka o privremenoj sprečenosti za rad, utvrđeno je da je tužilac imao pravo na godišnji odmor za 2014. godinu u trajanju od 30 dana i srazmerni deo godišnjeg odmora za 2015. godinu od 7,5 radnih dana, dok je, prema ovoj dokumentaciji, u periodu od jula 2014. godine do prestanka prava iz radnog odnosa kod tužene, iskoristio 40 radnih dana godišnjeg odmora, odnosno više nego što mu je pripadalo, iz kog razloga na strani tužioca nema štete, pa samim tim ne postoji obaveza tužene na naknadu iste.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud postupio kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnova.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ...75/14) članom 76. propisano je da u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Stavom 2. ovog člana, propisano je da naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete.

Shodno navedenom da bi tužilac imao pravo na naknadu štete po ovom osnovu, potrebno je da je ista zaista i nastala, odnosno da tužilac nije iskoristio godišnji odmor koji mu po zakonu pripada. Međutim, kako je to utvrđeno, tužiocu je za 2014. godinu priznat godišnji odmor u trajanju od 30 dana, dok je 2015. godini (srazmerno broju radnih dana) imao prava na godišnji odmor u trajanju od 7,5 radnih dana. Sa druge strane, iz evidencije u prisustvu tužioca na radu i obračunskih lista na osnovu kojih je vršena isplata zarade, utvrđeno je da je tužilac na godišnjem odmoru proveo 40 radnih dana, odnosno više od onoga što mu je pripadalo.

Drugim rečima, na strani tužoca, ne postoje neiskorišćeni dani godišnjeg odmora, pa samim tim ne postoji ni šteta u smislu citirene odredbe člana 76. Zakona o radu, iz kog razloga je pravilno njegov zahtev odbijen kao neosnovan.

Revizijom tužioca osporava se odluka drugostepenog suda iz razloga što je, prilikom utvrđivanja broja radnih dana tužioca, drugostepeni sud imao u vidu karnete o prisustvu na radu i obračunske liste, a ne nalaz i mišljenje sudskog veštaka. Postupajući na ovakav način, drugostepeni sud, suprotno navodima revizije, nije učinio bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je nalaz i mišljenje sudskog veštaka samo jedan od dokaza u postupku, i sud nije u obavezi da isti prihvati, već činjenično stanje utvrđuje na osnovu svih dokaza u spisima, nakon savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza kao celine, a sve u smislu odrebe člana 8. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, u spisima je postojala evidencija o prisustvu tužioca na radu, obračunske liste o isplati zarade, a nesporno je utvrđeno i to da tužilac doznake o bolovanju nije dostavljao u rokovima propisanim zakonom, kojim postupkom je prouzrokovao probleme u vođenju evidencije njegovog radnog vremena. Tako, tužiocu je bolovanje zaključeno 26.02.2015. godine, ali nije radio sve do prestanka radnog odnosa 14.03.2015. godine, iz kog razloga je pravilno postupila tužena kada je period od 27.02.2015. godine do 13.03.2015. godine tužiocu računala kao dane provedene na godišnjem odmoru, s obzirom na to da mu je plata i u ovom periodu isplaćena u punom iznosu.

Imajući sve izneto u vidu, odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić