Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1522/2021 od 10.06.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa tuženim zaključila Ugovor o radu na određeno vreme br. .. od 21.01.2017. godine za period rada od 21.02.2017. godine do 21.08.2017.godine, radi obavljanja poslova ... u Odeljenju ..., a na osnovu Odluke o raspoređivanju zaposlenih Službe za ..., zbog potrebe posla. Po isteku ovog ugovora tužilja je sa istim poslodavcem, iz istog razloga, radi obavljanja istih poslova zaključila više ugovora o radu na određeno vreme i to Ugovor o radu br. .. od 29.08.2017.godine za period rada od 29.08.2017.godine do 28.02.2018.godine, Ugovor o radu br. .. od 28.02.2018.godine za period rada od 01.03.2018.godine do 31.08.2018.godine, Ugovor o radu br. .. od 31.08.2018.godine za period rada od 01.09.2018.godine do 10.02.2019.godine. Tuženi poslodavac je nakon isteka roka na koji je zasnivan radni odnos na određeno vreme, u odnosu na svaki pojedinačno zaključen ugovor o radu donosio rešenja o prestanku radnog odnosa, koja tužilja nije osporavala. Nakon isteka poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, tužilja je sa tuženim zaključila Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova br. .. od 12.02.2019. godine za period rada od 13.02.2019. godine do 13.08.2019. godine radi obavljanja poslova saradnika ..., zatim Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova br. .. od 12.08.2019.godine, radi obavljanja poslova saradnika ..., za period od 14.08.2019.godine do 31.12.2019.godine sa precizno definisanim opisom poslova i Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova br. .. od 27.12.2019.godine radi obavljanja poslova saradnik ... za period od 01.01.2020.godine do 30.06.2020.godine i ugovorenom odredbom da će izvršilac posla efektivno raditi najduže 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Osporenim rešenjem tuženog br. .. od 10.07.2019.godine, utvrđen je prestanak ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova br. .. od 12.02.2019.godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan. Nakon donošenja navedenog rešenja o prestanku radnog odnosa, tužilja je zaključila još dva ugovora o privremenim i povremenim poslovima na osnovu kojih je i dalje radno angažovana od strane tuženog na poslovima koji su sistematizovani aktom o unutrašnjoj organicaziji i sistematizaciji poslova.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja u periodu od 21.02.2017. godine do 30.06.2020.godine, na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i više zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima čiju prirodu ne određuje negov naziv, već suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan u smislu člana 66. tačka 2. ZOO, obavljala kod tuženog iste poslove koji su sistematizovani aktom poslodavca i koji se obavljaju stalno i kontinuirano u okviru delatnosti poslodavca, u trajanju dužem od 24 meseca (sa prekidima kraćim od 30 dana), te je došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme primenom odredbe člana 37. stav 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05... 75/2014), pri tom imajući u vidu da doneta rešenja o prestanku radnog odnosa imaju deklaratorani karakter kojim se samo konstatuje istek roka na koji su ugovori zaključeni. Zato je poništeno kao nezakonito i rešenje o prestanku ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova br. .. od 12.02.2019.godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema članu 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05, 54/09, 32/2013, 75/2014, 13/2017, 113/2017 i 95/2018) ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.), odnosno da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.), da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom iz stava 2. (stav 3.) i da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama tog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Tuženi je ustanova koja po članu 2. stav 1. tačka 5, 7. i 8. Zakona o budžetskom sistemu, spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na nju primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS „ br. 113/2013, 21/2014, 118/2014, 22/2015 i 59/2015). Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. 12. 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/2017 od 17.12.2017. godine, 95/2018 od 08.12.2018. godine, 31/2019 od 29.04.2019. godine, 72/2019 od 07.10.2019 godine i 149/2020 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu tužilje primenili odredbe Zakona o radu, međutim nisu imali u vidu da se u odnosu na tuženog, kao korisnika javnih sredstava, primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu.

Navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, što proizilazi iz odredbe člana 105. tog zakona. Kod utvrđenog da je tužilja na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o privremenim i povremenim poslovima, obavljala iste poslove u periodu od 21.02.2017. godine, do 30.06.2020. godine, to se u konkretnom slučaju imaju primeniti navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog organa Vlade.

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi postojanje saglasnosti nadležnog ministarstva za zasnivanje radnog odnosa, to suprotno zaključku nižestepnih sudova nije bilo uslova da radni odnos tužioca na određeno vreme po sili zakona preraste u radni odnos na neodređeno vreme, pa je iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene odluke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 165. stav 2, u vezi člana 153. stav 1, 154, 163.stav 2. i 162. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, prema važećoj AT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić