Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, na koju revident u reviziji neosnovano ukazuje, jer se pravilo o oceni dokaza primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena presuda donosi posle rasprave održane pred tim sudom, što ovde nije slučaj. Revident u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na određeno vreme, po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu i njihovih aneksa, počev od 24.11.2015. godine sve do 31.03.2021. godine (ukupno pet godina, četiri meseca i sedam dana), sve vreme obavljajući poslove „...“. U periodu od 64 meseca i 7 dana parnične stranke su zaključile ukupno 30 ugovora i to 7 ugovora o radu i 23 aneksa ugovora o radu tako što je u periodu od 24.11.2015. do 31.03.2021. godine, tužilac kod tužene obavljao rad po osnovu ugovora o radu na određeno vreme od kojih je prvi takav ugovor broj .../...-... od 23.11.2015. godine, zaključen za period od 24.11.2015. do 31.12.2015. godine (bez navođenja osnova) da bi potom, bez prekida, parnične stranke zaključile i ugovor o radu broj .../...-... od 31.12.2015. godine (za period od 01.01. do 28.02.2016. godine), zatim ugovor o radu broj .../...-... od 29.02.2016. godine (za period od 29.02. do 30.04.2016. godine), ugovor o radu broj .../...-... od 01.05.2016. godine (za period od 01.05. do 31.08.2016. godine), ugovor o radu broj .../...- ... od 01.09.2016. godine (za period od 01.09. do 31.10.2016. godine), ugovor o radu broj .../...-... od 01.11.2016. godine (za period od 01.11. do 31.12.2016. godine), ugovor o radu broj .../...-... od 01.01.2017. godine (za period od 01.01. do 30.04.2017. godine), sa aneksima ugovora o radu kojima je, bez prekida, produžavan period na koji je zaključen ugovor od 01.01.2017. godine i to aneksom od 22.04.2017. godine i 01.07.2017. godine. Potom je između parničnih stranaka sukcesivno zaključivano 11 aneksa ugovora o radu u ukupnom trajanju od 2 godine i 7 meseci, po osnovu potrebe realizacije projekta po ugovoru broj .../... kao i 9 aneksa ugovora o radu u ukupnom trajanju od 11 meseci u kojima je osnov zaključenja potreba realizacije projekta po ugovorima broj .../...-.../..., .../...-..., .../...-..., .../...-..., .../...-..., kao i anekse ugovora o radu u trajanju od mesec dana, u kojima je osnov zaključenja potreba realizacije projekta po ugovorima broj .../...-..., .../...-..., .../...-..., .../...-..., nakon čega je, uručenjem tužiocu osporenog rešenja broj .../...-... od 26.03.2021. godine, tužiocu otkazan ugovor o radu na određeno vreme broj .../...-... od 01.01.2017. godine, 31.03.2021. godine zbog isteka vremena na koji je zaključen. Tužilac je sve vreme kod tužene radio na istim, sistematizovanim poslovima pri čemu se njegov posao ni u čemu nije razlikovao ni posle zaključenja ugovora o radu u kojima je naznačeno da je osnov zaključenja potreba realizacije projekta, niti je tužiocu bilo ko ukazao da postoje neke promene u njegovom radu, kojih faktički nije ni bilo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je pobijano rešenje tužene kojim mu je otkazan ugovor o radu zbog isteka vremena na koje je zaključen, ništavo na osnovu odredbe člana 37. Zakona o radu, jer su ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme imajući u vidu da je tužilac kod tužene neprekidno radio na istim poslovima duže od dve godine što ukazuje da je potreba poslodavca na poslovima koje je on obavljao stalna.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana, na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Ako je ugovor o radu na određeno vreme, zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori), smatraju se jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba, u smislu odredbe člana 37. stav 1. Zakona o radu, ukupno trajanje rada, po više ugovora ne može biti duže od 24 meseca. Za preobražaj radnog odnosa dovoljno je da zaposleni radi još pet radnih dana po isteku dve godine (24 meseca), što je ovde slučaj.

U konkretnom slučaju, tužilac je kod tužene radio u periodu od 24.11.2015. do 31.03.2021. godine, ukupno pet godina, četiri meseca i sedam dana sve vreme obavljajući iste poslove pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je, u smislu odredbe člana 37. st. 1. i 6. Zakona o radu, došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Pošto su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme počev od 24.11.2017. godine sledi da je, pobijanim rešenjem, tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tužene, pa je ta odluka pravilno poništena.

Navodi revizije revidenta o tome da je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme usled realizacije projekta tužene po ugovoru broj .../... na osnovu 11 aneksa ugovora o radu su bez uticaja na odlučivanje imajući u vidu da je do preobražaja radnog odnosa tužioca na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, došlo istekom 24 meseca rada tužioca (24.11.2017. godine), dakle pre nego što je tužilac zaključio aneks ugovora o radu od 01.01.2018. godine, koji je zaključen zbog potrebe realizacije projekta po ugovoru broj .../... .

Neosnovani su navodi revizije redidenta da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo obavezujući tuženu da tužioca vrati na rad na iste poslove koje je obavljao jer sud nije nadležan da raspoređuje zaposlenog na konkretno radno mesto. Suprotno tim navodima revizije revidenta, poništajem rešenja o prestanku radnog odnosa prestaju sve pravne posledice koje je to rešenje proizvelo, na osnovu odredbe člana 191. Zakona o radu, zbog čega sud određuje uspostavljanje pređašnjeg stanja – reintegraciju zaposlenog, koja podrazumeva vraćanje u radnu sredinu na radno mesto na kome je zaposleni radio u momentu nezakonitog otkaza, pa, u tom smislu, zaposleni ima pravo na vraćanje na rad na ranije radno mesto. Dakle, ne radi se o raspoređivanju zaposlenog, koje nije u nadležnosti suda, već se radi o uspostavljanju pređašnjeg stanja, kao posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Navodi revizije revidenta kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje su bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153.stav 1 i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić