.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3206/2023
29.09.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog JKP Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“, sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Dragan M. Jovanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 722/23 od 10.03.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 29.09.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 722/23 od 10.03.2023. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3213/22 od 07.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu, za period od novembra 2018. godine do avgusta 2021. godine, na ime razlike u visini naknade troškova za ishranu u toku rada koja se isplaćuje u gotovom novcu isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu, za period od novembra 2018. godine do avgusta 2021. godine, na ime razlike u visini predviđene i isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada koja bi trebalo da se isplaćuje u bonovima, isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.900,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 722/23 od 10.03.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je obavezan tuženi da na ime razlike u visini naknade troškova za ishranu u toku rada koja se isplaćuje u gotovom novcu, za period od novembra 2018. godine do avgusta 2021. godine, isplati tužiocu pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike u visini predviđene i isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada koja se isplaćuje u bonovima, za period od novembra 2018. godine do avgusta 2021. godine, isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 1.900,00 dinara, a obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 52.190,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 41.690,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20, 10/23) - u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede propisane odredbom člana 407. stav 1. tačka 3) istog zakona na koje revident u reviziju neosnovano ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog, a tužilac je stao na stanovište da on na osnovu člana 64. stav 1. važećeg Kolektivnog ugovora tuženog ima pravo na mesečnu naknadu troškova za ishranu u toku rada u visini od 500,00 dinara po radnom danu, s tim što će se 300,00 dinara isplatiti u novcu, a 200,00 dinara u bonovima. Visina tužbenog zahteva nije bila sporna među parničnim strankama.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca odbio nalazeći da naknada troškova za ishranu u toku rada predstavlja sastavni deo zarade u smislu odredbe člana 105. st. 2. i 3. Zakona o radu, te da iznos od 500,00 dinara po radnom danu sadrži porez i doprinose, kako je propisano odredbom člana 3. Aneksa I Kolektivnog ugovora JKP GSP Beograd („Službeni list grada Beograda“, broj 145 od 31.12.2019. godine), tako što se pod zaradom podrazumeva zarada koja sadrži porez i doprinose koji se isplaćuju iz zarade. Pošto je tuženi isplatio tužiocu, u utuženom periodu, naknadu troškova ishrane u bruto iznosu od 500,00 dinara po radnom danu, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Pored toga, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca za potraživanja koja se odnose na period do 01.01.2020. godine neosnovan i iz razloga što se kod korisnika javnih sredstava, u delu utuženog perioda, tj. u periodu do 01.01.2020. godine, imperativno primenjivao Zakon o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116/2014 i 95/18), te da je tuženi, u hijerarhiji primene propisa, bio dužan da primeni imperativnu odredbu člana 4. tog zakona, a ne član 64. stav 1. Kolektivnog ugovora JKP GSP Beograd od 11.10.2018. godine, kojim je naknada troškova za ishranu sa 300,00 dinara po Kolektivnom ugovoru tuženog od 06.07.2013. godine (pre primene zakona) i po članu 63. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 28.01.2015. godine („Službeni list grada Beograda“ br. 4/15, 60/15), uvećana na iznos od 500,00 dinara.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca usvojio primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005 ... 75/14 ) i odredbe člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog , imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje da su tužiocu, u spornom periodu, isplaćeni niži iznosi naknade troškova ishrane na radu od onih koje je trebalo da mu budu isplaćeni prema Kolektivnom ugovoru tuženog, tako što je tuženi predmetnu naknadu tužiocu isplatio u „bruto“ iznosu,iako tužiocu pripada pravo na „neto“ iznos naknade predviđene Kolektivnim ugovorom tuženog.
Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.
Odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. U spornom periodu u primeni je bio Kolektivni ugovor Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ („Službeni list grada Beograda“, broj 96/18), koji je odredbom člana 64. stav 1. predvideo da zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu za troškove za ishranu u toku rada u visini od 500,00 dinara po radnom danu s tim da će se 300,00 dinara isplatiti u novcu a 200,00 dinara u bonovima za ishranu. Naknada troškova za ishranu u toku rada, u istoj visini predviđena je odredbom člana 23. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda („Službeni list grada Beograda“, broj 78/18).
Polazeći od toga da je u spornom periodu kolektivnim ugovorima tuženog poslodavca i posebnim kolektivnim ugovorima bila jasno ugovorena visina naknade troškova za ishranu u toku rada, koja će se isplatiti zaposlenima, Vrhovni sud nalazi da tužilac ima pravo na isplatu ove naknade u ugovorenim iznosima bez umanjenja za poreze i doprinose. U situaciji kada se u kolektivnom ugovoru navede konkretan novčani iznos koji se na ime naknade troškova ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenog pretpostaviti da je reč o „bruto“ iznosu jer je to protivno odredbi člana 118. stav 1. Zakona o radu. Opštim aktima i ugovorom o radu, u konkretnom slučaju, nije predviđeno da je visina naknade troškova za ishranu u toku rada ugovorena u bruto iznosu. U ovoj parnici je bilo sporno to da li je Kolektivnim ugovorom koji je bio u primeni u utuženom periodu, visina naknade troškova za ishranu u toku rada bila predviđena u bruto ili neto iznosu, a drugostepeni sud je, pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da tužilac ima pravo na isplatu neto iznosa od 500,00 dinara po radnom danu.
Navodi revizije revidenta o tome da bi isplata naknade troškova ishrane u toku rada u neto iznosu predviđenom kolektivnim ugovorom dovela do povećanja zarade tužioca protivno odredbi člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava su takođe bez uticaja na odlučivanje imajući u vidu da je predmet ovog spora primena a ne izmena opšteg akta (kolektivnog ugovora).
Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbi člana 153. stav 1, člana 154. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća- sudija
Jelena Ivanović,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
