Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1988/20 od 06.07.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/2014 87/2018 i 18/2020) za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je pobijana presuda o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor zasnovana na primeni materijalnog prava koja odstupa od stava izraženog u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je zaposlen kod tuženog od 01.09.2015. godne na osnovu Aneksa ugovora o radu, kojim je tuženi kao poslodavac sledbenik preuzeo sva prava i obaveze od poslodavca prethodnika, i njegov kolektivni ugovor. U utuženom periodu na snazi je bio Kolektivni ugovor („Službeni glasnik železnice Srbije“ broj 4/15 od 24.03.2015. godine), kojim je propisano u članu 57. stav 2. da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na jedan radni čas. U članu 55. propisano je da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Navedenim kolektivnim ugovorima, a ni drugim aktima tuženih nije predviđeno da se naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za godišnji odmor posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Veštačenjem u postupku utvrđeno je da je za tužioca, pored osnovne zarade vršen obračun i svih uvećanja zarade i naknade zarade u skladu sa kolektivnim ugovorom, a utvrđeno je i da u obračunskim listama nema dokaza da je tuženi obračunavao i isplaćivao tužiocu za sporni period troškove po osnovu ishrane u toku rada i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora. U postupku veštačenja utvrđena je i visina potraživanja tužioca po osnovu nakade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima, prema parametrima iz ranije važećeg kolektivnog ugovora za Javno železničko transportno preduzeće Beograd koji je objavljen u Službenom glasniku RS broj 37/95 .... 42/1999, 7/2000) kojim Kolektivnim ugovorom su bili ugovoreni predmetni sporni troškovi, kao i njihova visina.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja drutostepeni sud zaključuje da sama činjenica da visina spornih troškova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenom, jer je isto slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno – kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih, a da utvrđivanje visine ovih naknada troškova primenom Kolektivnog ugovora kojim je poslednji put bila ugovorena i visina predmetnih naknada troškova, koji nije na pravnoj snazi tokom spornog perioda, nije prihvatljivo, jer predstavlja povredu načela vremenskog važenja zakona i drugih opštih akata.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepene odluke donete pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu ovih naknada. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi poslodavac takav akt nije doneo. Pri tom, visina naknade troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Zbog toga, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da iznos naknade za regres i ishranu nije poznat, niti je iskazan u platnoj listi, kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, jer nije utvrđena visina pripadajućih naknada tužiocu po osnovu troškova za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor u spornom periodu. Šta više, nalaz je veštak dao u dve varijante, pored navedene u drugostepenoj odluci i prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br 50/08, 104/08 – Aneks I i 8/09 Aneks II), te je tužilac tako i opredelio tužbeni zahtev u višem i u nižem iznosu, koji je sadržan u zahtevu za višim iznosima, pogrešno označeno kao primarni i eventualni zahtev. Prvostepeni sud je u delu kojim je utvrđena visina predmetnih potraživanja, kako je to napred navedeno, nalaz veštaka prihvatio u obračunskom delu, a da nije iz tako izvedenog dokazivanja odredio pripadajuće iznose tužiocu prema relevantnim parametrima, kojima bi tužiocu kao zaposlenom bilo obezbeđeno pravo na naknadu troškova po principima ustanovljenim zakonom.

Zato je Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci, ukinuo nižestepene presude kojim je odbijen zahtev za navedena potraživanja i odluku o troškovima postupka, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer zbog izostalog utvrđenja o činjenicama o pripadajućim mesečnim iznosima tužiocu po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje ishrane u toku rada, nije bilo uslova za preinačenje presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić