Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4454/21 od 21.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kao ... (sedmi stepen stručne spreme) zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu ... u PJ Poštanski saobraćaj „...“ Služba za ... sa opisom poslova: da obavlja visokostručne poslove, prati i primenjuje propise, daje mišljenje, tumačenja, izrađuje uputstva i obavlja i druge poslove po nalogu neposrednog rukovodioca. Tužilja je stupila na rad 04.06.2013. godine, sa osnovnom zaradom od 73.441,22 dinara, a Aneksom broj 3. ugovora o radu od 04.01.2017. godine, izmenjen je opis poslova tako da organizuje, koordinira i rukovodi radom Odeljenja, vrši operativnu i dokumentarnu kontrolu procesa rada u Odeljenju, prati i primenjuje propise, daje uputstva i obezbeđuje izvršenje radnih zadataka u odeljenju, obavlja i druge poslove po nalogu neposrednog rukovodioca. Takođe je izmenjena i visina osnovne zarade tako što je uvećana na iznos od 73.657,23 dinara. Tužilja je u toku 2016. godine, imala pravo na godišnji odmor u trajanju od 26 radnih dana koji je iskoristila u celini, a zatim je u toku 2017. godine, koristila odsustvo sa rada tako što je najpre odobreno odsustvo sa rada uz naknadu zarade u trajanju od 7 radnih dana, zbog teške bolesti člana uže porodice (od 08.05. do 16.05.2017. godine), a potom je odobreno odsustvo sa rada bez naknade zarade u trajanju od mesec dana od 17.05. do 16.06.2017. godine i u trajanju od 5 meseci od 17.06.2017. do 17.11.2017. godine, radi nege bolesnog člana uže porodice sa obavezom da se javi na rad 20.11.2017. godine. Tužilja je 19.07.2017. godine, uputila dopis na mejl adresu tuženog sa molbom da joj se dostave isplatne liste za period od februara do 19. jula 2017. godine, koji je prosleđen PJ ... koji vrši isplatu zarada na dalju nadležnost i koji su joj naknadno dostavljeni. Radi ekonomičnosti i olakšanog pristupa zaposlenima, dostavljanje platnih lista kod tuženog, regulisano je tako da se vrši elektronskim putem preko zvaničnog portala tužene kojem svaki zaposleni na radu preko svog računara u svakom trenutku korišćenjem dodeljenog personalnog PIN-a može da pristupi i izvrši uvid i štampanje. Na zvaničnoj internet stranici Sindikata PTT Srbije objavljen je tekst u kome se pominje tužilja zbog čega je predsedniku sindikalne organizacije BB izrečena disciplinska mera (opomena sa najavom otkaza) u vezi čega se vodi sudski postupak, a dopisom Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti od 12.10.2018. godine, tužilja je obaveštena da je po službenoj dužnosti pokrenut postupak nadzora nad sprovođenjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i to od strane JP Pošte Srbije i Sindikata PTT Srbije sa priloženim upozorenjima. Rešenjem inspektora rada od 19.03.2018. godine, naloženo je tuženom kao poslodavcu, da otkloni utvrđene povrede zakona i drugih propisa tako što će dostaviti izveštaj o povredi na radu tužilji, koju je pretrpela 22.02.2017. godine i organizacijama nadležnim za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje. Dopisom tuženog od 08.04.2019. godine, tužilja je obaveštena da na osnovu povrede koju je imala, njeno odsustvo sa rada će biti plaćeno u punom iznosu, a prava iz oblasti kolektivnog osiguranja zaposlenih može ostvariti po završenom lečenju i dostavljanju završnog lekarskog izveštaja u područnoj jedinici ... . Rešenjem Prekršajnog suda u Šapcu od 11.01.2019. godine, obustavljen je prekršajni postupak protiv tuženog i odgovornog lica zbog sumnje da nisu odmah a najkasnije u roku od 24 časa od nastanka usmeno i u pisanoj formi prijavili nadležnoj inspekciji rada povredu na radu zbog koje zaposlena, ovde tužilja nije bila sposobna za rad više od tri uzastopna radna dana čime bi učinili označeni prekršaj jer je nastupila zastarelost vođenja prekršajnog postupka. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 591/19 od 21.12.2020. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezana je tužena da joj na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade usled privremene sprečenosti za rad za mart, april i maj mesec 2017. godine, isplati određene novčane iznose, kao i na ime učešća u dobiti za 2017. godinu i da izvrši uplatu pripadajućih doprinosa nadležnim fondovima. Rešenjem tuženog od 20.04.2018. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze koju je učinila tako što je neopravdano uzastopno izostala sa rada najmanje četiri radna dana u toku meseca te da joj prestaju sva prava po osnovu rada, a da će zarada, naknada zarade i druga primanja koja je ostvarila i koja joj nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa biti isplaćena najkasnije u roku od 30 dana. Rešenje o prestanku radnog odnosa je konačno i tužilja vodi radni spor radi poništaja tog rešenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužilja nije učinila verovatnim da je tužena učinila akt diskriminacije, odnosno da u postupanju tužene prema tužilji ima elemenata diskriminacije na radu na način bliže opisan u izreci, dok iznošenje ličnih podataka tužilje nije izvršeno od strane tužene kao poslodavca, već na zvaničnoj internet stranici Sindikata PTT Srbije u vezi čega su preduzete odgovarajuće mere, pa je sledom navedenog tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Prema članu 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (lična svojstva).

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo (član 18.). Po članu 19. neposredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji. Posredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, postoji kada određena naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica - lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog, zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. ovog zakona.

Polazeći od navedenih zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Takođe, prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i citirane odredbe zakona, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tokom postupka tužilja nije učinila verovatnim da je tužena izvršila akt diskriminacije, odnosno da je različito postupala prema njoj zbog nekog njenog ličnog svojstva, pa se stoga neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Za postojanje diskriminacije neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužilja nije dokazala da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Tužilja je kao ... obavljala poslove na radnom mestu ...., a kasnije ... samostalnog Odeljenja za ... u PJ tužene „...“, na osnovu Aneksa ugovora o radu, koji je zaključila sa tuženim, pa ukazivanje na postojanje teksta Aneksa i za drugo lice i isto radno mesto (koji nije zaključen), ne vodi drugačijem zaključku jer za tužilju nije nastupila nepovoljnija posledica u odnosu na drugo lice. U reviziji se u većem delu ponavljaju navodi žalbe koje je drugostepeni sud pravilno ocenio i posredno ili neposredno ukazuje na činjenično stanje koje po mišljenju revidenta nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku, čime se osporava činjenično stanje što ne predstavlja revizijski razlog. Tužilja je ukazivala na diskriminatorsko ponašanje tužene stavljanjem u nepovoljniji položaj u ostvarivanju prava iz radnog odnosa i prava privatnosti, međutim okolnosti o neisplaćenoj zaradi u pripadajućem iznosu i zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa mogu biti predmet preispitivanja samo u posebnim postupcima, koje tužilja vodi, ali u odsustvu ostalih pokazatelja – neopravdano pravljenje razlike među zaposlenima na osnovu nekog ličnog svojstva jednog od njih, ne predstavlja osnov za utvrđenje postojanja diskriminatorskog postupanja tužene prema tužilji, niti elemenata povrede prava privatnosti tužilje od strane tuženog.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić