Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1002/21 od 01.09.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu po osnovu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od 11.07.2016. godine do 30.06.2019. godine u iznosu od 47.501,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.07.2020. godine do isplate, i iznos od 3.455,72 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 11.07.2020. godine, kao i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove drugostepenog postupka u iznosu od 19.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na član 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena u delu kojim je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, (kao i u delu odluke o troškovima drugostepenog postupka). U preostalom pobijanom potvrđujućem delu revizija tužioca nije dozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, shodno članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu od 11.07.2016. godine do 30.06.2019. godine bio u radnom odnosu sa tuženim po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme. Tužilac je obavljao poslove službenika obezbeđenja – vatrogasca, u mestu rada - ... . Ugovorima o radu zaključenim sa tuženim kao i aneksima istih, između ostalog, bilo je ugovoreno i pravo tužioca na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte. Dana 01.08.2019. godine tužilac je zaključio ugovor o radu sa tuženim na neodređeno vreme na poslovima službenika obezbeđenja – vatrogasca u Novom Sadu.

Kolektivnim ugovorom tuženog od 31.07.2017. godine propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova dolaska na rad i povratka sa rada u visini cene ekonomski najisplativije prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Tužilac je u spornom periodu obavljao poslove službenika obezbeđenja - vatrogasca u vojnim objektima koji su dati na korišćenje firmi „Trans nafta“, a koji se nalaze u šumi iza ... . Mesto stanovanja tužioca je u ..., a udaljenost mesta stanovanja i mesta rada je 35 km u jednom smeru. Tužilac je u spornom periodu na rad dolazio sopstvenim prevozom - putničkim vozilom marke „Dacia ...“ 1.5 DCI, 2006. godište. Da je tužilac koristio javni prevoz putovao bi od ... do ..., potom bi presedao u gradsku liniju od ... do ..., izlazio bi na poslednjoj stanici u ... i odatle bi do mesta rada u šumi morao da pešači 2,5 km, jer na toj relaciji ne postoji organizovani javni prevoz, niti je tuženi obezbedio prevoz. Put kojim se od poslednjeg stajališta u ... dolazi do mesta rada tužioca vodi kroz šumu i to je reon u kome ima divljih životinja i gde je kretanje otežano, naročito u zimskom periodu, a kako objekat na kome je tužilac radio nije imao pijaću vodu, tužilac je sa sobom nosio hranu i vodu. U istom objektu, pored tužioca, radila su još dva zaposlena koja su na posao takođe dolazila sopstvenim prevozom, ali kako su putovali iz ... tužilac nije mogao sa njima putovati. Prosečna potrošnja vozila tužioca je 4,8 litara na 100 km. Tuženi je tužiocu isplaćivao naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada i to po 1.952,00 dinara mesečno u periodu od jula 2016. godine do jula 2017. godine, i po 6.785,00 dinara mesečno od septembra 2017. godine do juna 2018. godine. Tuženi je 17.10.2019. godine na račun tužioca uplatio iznos od 64.710,00 dinara na ime neisplaćenog dela troškova prevoza i iznos od 18.633,35 dinara na ime obračunate kamate.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je postojala potreba tužioca za korišćenjem sopstvenog prevoza u cilju blagovremenog i bezbednog dolaska na rad i odlaska sa rada, ali nije prihvatio varijantu obračuna troškova prevoza koji je veštak izvršio spram utroška goriva na čitavoj relaciji od mesta boravka do mesta rada, a prema navodima tužioca o potrošnji goriva od 5,85 litara na 100 km, u kojoj visini je tužilac opredelio tužbeni zahtev. Prema stanovištu prvostepenog suda, tužiocu pripada naknada troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini utvrđenoj obračunom utroška goriva na čitavoj relaciji, ali prema potrošnji od 4,8 litara na 100 km, koji obračun je povoljniji za tuženog. Tako utvrđeni iznos prvostepeni sud je umanjio za isplate izvršene od strane tuženog na ime naknade troškova prevoza i dosudio tužiocu preostali iznos.

Drugostepeni sud je stanovišta da pravilan obračun naknade troškova prevoza podrazumeva obračun prema cenama karte u javnom saobraćaju kao maksimalnom iznosu koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom, u smislu člana 118. stav 1. tačka. 1. Zakona o radu i člana 80. Kolektivnog ugovora tuženog, te da je tuženi prema toj varijanti obračuna isplatio tužiocu u celosti naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom peridou, iz kog razloga je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...113/17) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim katom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Navedeno pravo zaposlenih predviđeno je i članom 80. Kolektivnog ugovora tuženog od 31.07.2017. godine, kojim je propisano da zaposleni imao pravo na naknadu troškova za prevoz javnim saobraćajem radi dolaska na rad i povratka sa rada u visini cene ekonomski najisplativije prevozne karte u javnom saobraćaju ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Citiranim odredbama Zakona o radu i Kolektivnog ugovora, tužiocu je kao zaposlenom kod tuženog priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu. Međutim, prema navedenim propisima naknada putnih troškova se vezuje za javni prevoz samo u pogledu utvrđivanja visine te naknade, odnosno maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da naknadi zaposlenom, bez obzira koju vrstu prevoza zaposleni korist za dolazak i odlazak sa rada, pa čak i u situaciji ako ide pešice. Navedeno pravo nije uslovljeno dokazivanjem koji su stvarni troškovi prevoza zaposlenog, jer pravilan obračun naknade troškova podrazumeva obračun prema cenama karte u javnom saobraćaju i to prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte. Kako je utvrđeno da je prema takvom obračunu (jedna od ponuđenih varijanti veštaka) tuženi u celosti isplatio tužiocu naknadu troškova prevoza, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odbio tužiočev zahtev za isplatu razlike naknade predmetnih troškova za sporni period.

Sa stanovišta pravilne primene odredaba članova 165. stav 1, 153. stav 2. i 154. stav 1, u vezi člavova 156. i 157. ZPP, odlučeno je troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u delu kojom se pobija stav drugi izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena. Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 08.07.2019. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude kojom je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu tužbenog zahteva od 72.813,04 dinara, ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić