Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3786/21 od 08.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 469.813,00 dinara i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili revizije i to tužilac pobijajući drugostepenu presudu u stavu prvom izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a tuženi protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u drugostepenoj presudi zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi su podneo odgovor na reviziju tužioca.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ispitujući ispunjenost uslova za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizija, Vrhovni sud je u vidu imao vrstu spora, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva, kao i sadržinu revizija, pa je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama primenom člana 404. stav 1. ZPP.

Pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev za isplatu tražene zarade za period od 16.01.2011. godine do 23.01.2014. godine i naknade troškova za jun, avgust, novembar i decembar 2012. godine, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231 ZPP, jer iz izvedenih dokaza ne proizlazi obaveza tuženog na isplatu spornih potraživanja. Imajući u vidu da je pobijanom odlukom odlučeno uz adekvatnu primenu odredaba materijalnog prava, kao i da odluka u sporovima sa ovom vrstom tražene pravne zaštite zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju, a da tužilac u reviziji nije pružio dokaz o postojanju različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom slučaju i suprotnom presuđenju sudova, Vrhovni sud nalazi da u ovoj pravnoj stvari ne postoji potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.

Bitna povreda odredaba parničnog postupka, odnosno pogrešna primena pravila o teretu dokazivanja propisanog odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku, na koju tužilac ukazuje, nije zakonom propisan razlog za izjavljivanje posebne revizije. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava, i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani. Primenom ovog instituta ne mogu se razmatrati procesna pitanja, na koja se ukazuje navodima revizije tužioca.

Takođe, rešenje kojim se odlučuje o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka donosi se na osnovu odredaba Zakona o parničnom postupku, koji je procesni zakon. Prema ovim pravilima, odluka o troškovima postupka uslovljena je ocenom suda o opravdanosti nastanka troškova, pokretanjem i vođenjem sudskog postupka, uzimanjem u obzir okolnosti o držanju stranaka u sporu. Imajući u vidu da se revizijom tuženog pobija odluka o troškovima postupka koju je drugostepeni sud zasnovao na odredbama člana 153. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog protiv odluke o troškovima postupka.

Odluka o pravu na naknadu troškova postupka, kao sporednom zahtevu, koja zavisi od konkretnih okolnosti u postupku, ne iziskuje potrebu da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanje sudske prakse, niti novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o revizijama tužioca i tuženog na osnovu člana 404. stava 1. ZPP i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizije tužioca i tuženog nisu dozvoljene.

Na osnovu odredbe člana 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, u parnicama iz radnog odnosa, o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu odredbe člana 403. stav 3. istog Zakona, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 10.04.2014. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 726.271,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tužioca nedozvoljena.

Takođe, kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog duga, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug. Pravo na podnošenje revizije u smislu citiranih odredaba ocenjuje se stanovišta vrednosti glavnog potraživanja, a ne sporednih potraživanja među koja spadaju i troškovi postupka.

Imajući u vidu da je revizija tuženog izjavljena protiv odluke o troškovima postupka, koja ne čini glavni zahtev, i koja ne predstavlja rešenje protiv koga se revizija može izjaviti po članu 420. ZPP, revizija tuženog je nedozvoljena.

Na osnovu izloženog, primenom člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova za saastav odgovora na reviziju, s obzirom da nije bio potreban za donošenje odluke revizijskog suda, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković