U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., selo ..., čiji je punomoćnik Miodrag Stević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2723/20 od 19.05.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 24.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2723/20 od 19.05.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2723/20 od 19.05.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3461/18 od 01.07.2020. godine u stavovima prvom, drugom i usvajajućem delu stava četvrtog izreke, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac AA iz ..., tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, da tužiocu isplati na ime izostale zarade za period od 01.12.2015. godine do 30.11.2018. godine iznos od 1.811.953,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od dana dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do konačne isplate, kao i da u korist tužioca Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati i to, na ime doprinosa za bruto zarade za PIO iznos od 350.154,36 dinara, doprinose zdravstvenog osiguranja Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje u iznosu od 128.806,92 dinara, doprinose osiguranja za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje Republike Srbije u iznosu od 18.758,16 dinara, a na ime doprinosa za bruto zaradu za PIO u iznosu od 287.626,68 dinara i doprinose za zdravstveno osiguranje 128.806,92 dinara, sve za period od 01.12.2015. do 30.11.2018. godine, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj isplati troškove postupka u ukupnom iznosu od 51.000,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3461/18 od 01.07.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime izostale zarade za period od 01.12.2015. godine do 30.11.2018. godine iznos od 1.811.953,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose naknade zarade od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da u korist tužioca Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati i to, na ime doprinosa iz bruto zarade za PIO, iznos od 350.154,36 dinara, doprinose zdravstvenog osiguranja Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje u iznosu od 128.806,92 dinara, doprinose osiguranja za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje Republike Srbije u iznosu od 18.758,16 dinara, a na ime doprinosa za bruto zaradu za PIO u iznosu od 287.626,68 dinara i doprinose za zdravstveno osiguranje 128.806,92 dinara, sve za period od 01.12.2015. do 30.11.2018. godine. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tražio da sud obaveže tuženu da u njegovu korist uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje poreze na zaradu u iznosu od 191.430,36 dinara, kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati ukupan iznos od 240.937,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kad su nastupili uslovi za izvršenje, pa do isplate, sve u roku od 15 dana od prijema pisanog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok se u preostalom delu, za period od 01.07.2020. godine do dana nastupanja uslova za izvršenje zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova postupka, odbija kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2723/20 od 19.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3461/18 od 01.07.2020. godine u stavu prvom, drugom i u delu stava četvrtog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada su nastupili uslovi za izvršenje, pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženoj u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je utvrdio da je izjavljena revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je od strane tuženog poslodavca u periodu od 01.01.2009. do 31.12.2013. godine isplaćivana zarada. Na osnovu nalaza sudskog veštaka ekonomske struke utvrđena je visina zarade koja tužiocu nije isplaćena u periodu potraživanja od 01.12.2015. godine do 30.11.2018. godine, sa obračunatim iznosom doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Tužilac je radio u kosovskoj policiji od 2004. godine do 2008. godine, da bi po pozivu od strane MUP-a Kosovska Mitrovica, po obavljanju potrebnih pregleda, u Raškoj potpisao rešenje o zasnivanju radnog odnosa. Rešenje nije dobio iz bezbednosnih razloga. Zaradu je primao na ruke, a zatim preko banke sve do maja 2013. godine. Rešenje o prestanku radnog odnosa nikada nije primio. Tužilac je bio šef smene, radio je na prikupljanju informacija, u obezbeđivanju političara i u jedinici protiv trgovine ljudima. Tužena nije donela rešenje o obustavi zarade tužiocu, niti drugo rešenje kojim odlučuje o njegovom radno-pravnom statusu, niti je tužilac obavešten o prestanku radnog odnosa. Tužilac je tužbom podnetom 14.11.2018. godine tražio isplatu zarade u spornom periodu. Tužena je u toku postupka istakla da je tužba podneta po proteku prekluzivnog roka propisanog članom 195. Zakona o radu, jer je zarada po kazivanju tužioca prestala da mu se isplaćuje sredinom 2013. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, da je tužilac zasnovao radni odnos kod tužene, a da tužena nije donela odluku o prestanku radnog odnosa tužioca, te da je tužilac u spornom periodu radio, nižestepeni sudovi su primenom pravila o teretu dokazivanja utvrdili da je tužilac u radnom odnosu kod tužene, da mu tužena nije isplatila zaradu u spornom periodu, i da tužilac nije prekludiran u podnošenju tužbe jer se najstarije novčano potraživanje odnosi na januar 2016. godine, koje dospeva za naplatu 01.02.2016. godine, dok je tužba podneta 14.11.2018. godine, i zbog čega nije protekao trogodišnji rok zastarelosti propisan odredbom člana 196. Zakona o radu.

Prema oceni Vrhovnog kasacinonog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, smatrajući da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja. Tužena nije istakla prigovor zastarelosti potraživanja, kako to pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi, već je osnovano istakla da je tužilac prekludiran u podnošenju tužbe. Naime, tužilac je saznao juna meseca 2013. godine, da je prestala isplata zarade,pa je to i dan saznanja za povredu prava, od kada je mogao da u roku od 90 dana od dana saznanja za povredu prava, u smislu člana 195. st. 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 32/13), odnosno 60 dana u smislu člana 195. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14), podnese tužbu za utvrđenje postojanja radnopravnog odnosa na neodređeno vreme kod tužene, što nije učinio (tužba je podneta 14.11.2018. godine), zbog čega nema ni pravo na naknadu neisplaćene zarade koju je tražio za period od 01.12.2015. godine do 30.11.2018. godine, kao ni pravo na isplatu doprinosa. Isplata zarade je posledica povrede prava tužioca, za koju je on saznao u junu mesecu 2013. godine (od kada je tužena prestala da mu isplaćuje zaradu), a tužilac nije u propisanom roku, koji je prekluzivne prirode, podneo tužbu za zaštitu prava čime je izgubio i pravo na isplatu tražene zarade. Zbog svega navedenog Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je uspela u sporu, troškove celog postupka je opredeljeno tražila i pošto je u sporu uspela, tužilac je dužan da joj, u smislu članova 153, 154. i 158. Zakona o parničnom postupku, naknadi tražene troškove postupka, i to za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, i za sastav žalbe i revizije po 22.500,00 dinara, što čini iznos od 51.000,00 dinara.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić