Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena, imajući u vidu revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o osnovanosti revizije, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac kod tuženog A.D. „Železnice Srbije“, Beograd, kao poslodavca, bio u radnom odnosu do 01.09.2015. godine, a da je počev od navedenog datuma, tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog A.D. za železnički prevoz putnika „Srbija voz“, Beograd, kao (poslodavca sledbenika), na osnovu Aneksa br. 6 Ugovora o radu sa A.D. za železnički prevoz putnika „Srbija voz“, Beograd, kojim je predviđeno da se njegova osnovna zarada utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 1,95 i prosečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 22,549,88 dinara, uvećana za poreze i doprinose. Iz odredbe člana 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora za A.D. „Železnice Srbije“, proizlazi da je u vrednosti radnog časa za obračun i isplatu zarada, sadržana i naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora i da je opredeljenje učesnika u zaključenju kolektivnog ugovora, da se pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora obračunava i isplaćuje kao deo osnovne zarade, tj. da se ne iskazuje posebno. Obračunom, odnosno isplatom osnovne zarade u skladu sa kolektivnim ugovorom, smatra se da je poslodavac ispunio obavezu prema zaposlenom, odnosno obračunao i isplatio naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. U obračunu zarade tužioca, visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu po traženim osnovama, sa obrazloženjem da visina spornih troškova nije nominalno izražena, ali da to ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima, s obzirom da je slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja, ugovoreno da navedene naknade predstavljaju sastavni deo osnovne zarade zaposlenih. Nižestepeni sudovi su zaključili da sporno pravo zaposlenih, nije bilo utvrđeno na nepovoljniji način opštim aktima tuženog, u odnosu na način propisan odredbom člana 118. Zakona o radu.

Revizijom tužioca se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama o radu („Sl.glasnik RS“,br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Sl.glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, a određena je vrednost radnog časa za obračun i isplatu zaradu za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stavom 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom da isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine, zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknade predviđenih Opštim Kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu, odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku u cilju izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada.

Ne može se prihvatiti zaključak da su zaposlenima, pa i tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i troškove za ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Na osnovu iznetog moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca.

Imajući u vidu da Aneks Kolektivnog ugovora tužioca ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora.

Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko finansijske struke Vesne Ljubičić, primenom navedenih parametara.

Međutim, kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom o zahtevu tužioca za naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora odlučiti na pravilan i zakonit način.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić