Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20).

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i rad obavlja na način što poslove obavlja svaki drugi dan u vremenu od 07,00 do 19,00 časova. U utuženom periodu tužilac je radio svaki drugi dan po 12 časova, a organizacija rada je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07,00 do 19,00 časova, a drugi dan mu je pauza i tako se ciklus ponavlja. Za rad obavljen u utuženom periodu, tuženi poslodavac nije isplatio tužiocu uvećanu zaradu za 8,9% od osnovne zarade propisane članom 38. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije. Na osnovu veštačenja su utvrđeni iznosi na ime razlike do potpunog uvećanja zarade od 8,9% za svaki mesec pojedinačno i utvrđeno da je za utuženi period (za određene mesece u periodu mart 2017. – februar 2020. godine) tužiocu manje isplaćena zarada u ukupnom iznosu od 50.901,55 dinara.

Prvostepeni sud je zaključio da, kako je tužilac u mesecima navedenim u izreci prvostepene presude radio po modelu radnog vremena 12/36, prema unapred utvrđenom redosledu smenjivanja sa drugim zaposlenima na istom radnom mestu, što predstavlja rad u smenama, te je usvojio tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po tom osnovu, imajući u vidu da tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu nije uvećavao zaradu po osnovu smenskog rada za 8,9% u smislu odredbe člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, u visini koja je utvrđena od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Međutim, drugostepeni sud je našao da iz činjenice da je tužilac svaki drugi dan radio u periodu od 07,00 do 19,00 časova, ne proizilazi zaključak da je tužilac obavljao smenski rad. Tužilac je obavljao rad u jednoj smeni koja je trajala 12 sati, pri čemu smenu nije menjao, odnosno nije bilo situacije da radi jedan dan od 07,00 do 19,00 časova, a drugi dan imao pauzu pa treći dan radio od 19,00 do 07,00 časova, već je u kontinuitetu svaki drugi dan obavljao rad u jednoj smeni koja je trajala 12 sati, te da takav rad nije smenski rad, zbog čega tužiocu ne pripada uvećanje zarade za smenski rad propisan Pojedinačnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije u iznosu od 8,9%, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05,...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 4. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Odredbom člana 114. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i Ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanje na poziv državnog organa.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“ („Službeni glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88 – ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom na to da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske Unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za „Elektroprivredu Srbije“), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati navedene naknade, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa tužiocu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u ukupnom iznosu od 37.680,1848 dinara i koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12 ... 37/21) i troškova na ime sudske takse na reviziju u iznosu od 7.872,00 dinara i sudske takse na presudu po reviziji u iznosu od 11.808,1848 dinara prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić