Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3121/23 od 09.05.2024. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 3121/23 od 28.06.2024.godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu, žalbu tužene i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 876/21 od 23.05.2022. godine u stavovima prvom, drugom, četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije tužene da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku jer nije pravilno ocenio sve dokaze u predmetu. Suprotno tim navodima revizije tužene, pred drugostepenim sudom nisu izvođeni niti cenjeni dokazi već je taj sud prihvatio izvedene dokaze i njihovu ocenu, na način kako je to učinio prvostepeni sud.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene, prvo na poslovima pomoćnika koordinatora za razvoj mreže ekspozitura, zatim na poslovima rukovodioca odeljenja za ... do 2011. godine, kada je proglašen za tehnološki višak. Pobijanim rešenjem donetim od strane pravnog prethodnika tužene („Vojvođanska banka“ a.d. Novi Sad), broj .. od 03.08.2011. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu delovodni broj .. od 01.08.2005. godine, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen uz isplatu otpremnine. U tački tri dispozitiva rešenja navedeno je da će pre prestanka radnog odnosa zaposlenom biti isplaćena otpremnina u iznosu od 354.486,76 dinara. U obrazloženju je navedeno da je u „Vojvođanska banka“ a.d. Novi Sad, usled tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena koje su nastupile nakon analize poslovanja i finansijskih rezultata banke za 2010. godinu i prvi kvartal 2011. godine, utvrđen višak zaposlenih. Ove promene utiču na smanjenje velikih troškova banke i omogućavaju efikasniju i svrsishodniju upotrebu postojećih materijalnih i ljudskih resursa. Zbog smanjenja obima poslova odnosno velikog broja izvršilaca za postojeći obim poslova došlo je do potrebe smanjenja broja izvršilaca na pojedinim radnim mestima. Saglasno navedenom, promene koje su uzrokovale višak zaposlenih su: smanjenje broja zaposlenog na pojedinim radnim mestima na potreban i ekonomski opravdan način zbog smanjenja obima posla i ukidanja smenskog rada u filijalama: Apatin, Sombor, Kikinda, Senta i Bačka Topola. Osnovni kriterijum za određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba iz prethodnog stava ovog rešenja jesu razultati rada koji se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene nadležnih rukovodilaca za period od najmanje 12 meseci, a na bazi kvaliteta obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacija, efikasnosti rada, odnosa prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja. Dalje se navodi: „Saglasno iznetom, a kako je po osnovu izvršenih tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena došlo do potrebe smanjenja broja izvršilaca, primenom kriterijuma rezultata rada, utvrđeno je da je prestala potreba za Vašim radom u banci, odnosno utvrđeni ste kao višak zaposlenih. Kako vam se nije mogao da obezbedi drugi posao u banci u skladu sa aktom o organizaciji i pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta, odnosno u momentu utvrđivanja viška i prestanka potrebe za vašim radom, nije postojala potreba za rasporedom na druge poslove u banci, mogućnost za prekvalifikaciju za obavljanje drugih poslova niti dokvalifikaciju, skraćeno radno vreme i slično, nema mogućnosti da vam se ponudi posao kod drugog poslodavca niti sprovedu druge mere zapošljavanja, otkazuje vam se ugovor o radu uz isplatu otpremnine utvrđene Programom“. Pravni prethodnik tužene „Vojvođanske banke“ a.d. Novi Sad je, na predlog Izvršnog i Upravnog odbora, doneo prvo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih a potom i Program rešavanja viška zaposlenih tako što je donošenju Programa prethodilo izjašenje reprezentativnih sindikata kod tuženog i izjašnjenje Nacionalne službe za zapošljavanje. Predlog programa je usvojen na sednici Upravnog odbora tužene banke 20.07.2011. godine, tako što su konstatovane određene organizacione i tehničko- tehnološke promene kod tuženog u vidu smanjenja obima poslovanja, nerentabilnosti i nefunkcionalnosti pojedinih organizacionih delova, zatvaranja organizacionih delova, gašenje određenih radnih mesta sa spiskom tih radnih mesta, smanjenja broja zaposlenih na određenim radnim mestima, te je tako na tužiočevom radnom mestu „šef odeljenja ... – Odeljenje poslovanja sa ... – funkcija operativni poslovi“, smanjen broj zaposlenih za jednog izvršioca. Osnovni kriterijum za određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba jesu rezultati rada koji se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca, na bazi kvaliteta obavljenog posla, samostalnosti u radu, inovacija, efikasnosti rada, odnosno prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, a vezano je za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja. Tužiočev rad je ocenjen tako što mu je data generalna ocena da „delimično zadovoljava zahtevima posla ali ne u dovoljnoj meri i treba ga premestiti na druge ili manje komplikovane poslove ukoliko postoje“, dok je drugi zaposleni na istom radno mestu, za isti period evaulacije ocenjen generalnom ocenom „4 – postiže izuzetne rezultate“. Ocenjivanje od 17.06.2011. godine izvršeno je za period od juna 2010. godine do juna 2011. godine, odnosno pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih kod tužene od 20.07.2011. godine, kojim su utvrđeni i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih zbog čega ocenjivanje nije izvršeno u skladu sa kriterijumima utvrđenim članom 5. Programa rešavanja viška zaposlenih. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da bi tužilac u utuženom periodu od 19.08.2011. godine do 31.10.2015. godine, mogao da ostvari ukupnu zaradu od 4.137.851,20 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili, nalazeći da pobijano rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu ne sadrži razloge koji bi opravdavali odluku da baš tužiocu bude otkazljan ugovor o radu, već je, kao razlog, samo navedena primena kriterijuma rezultata rada bez navođenja konkretnih kriterijuma rezultata rada, kako i kada rad tužioca nije bio zadovoljavajući niti na koji način je ocenjivan, posebno imajući u vidu da je ocenjivanje od 17.06.2011. godine izvršeno pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih kod tužene 20.07.2011. godine i da je obavljeno za period od juna 2010. godine do juna 2011. godine. Pored toga, tužena nije dokazala da je primenila neku od mera kojom bi eventualno našla odgovarajuće radno mesto za tužioca, iako je u pobijanom rešenju navela da tužiocu nije mogla da obezbedi ravno- pravni status primenom mere iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Kako je osporeno rešenje poništeno, to je, u smislu odredbe člana 191. Zakona o radu, usvojen zahtev tužioca za vraćanja na rad i naknadu štete na ime izgubljene zarade u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu odredbe člana 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Na osnovu odredbe člana 158. stav 1. istog Zakona, poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom. Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. Zakona o radu, tako što, ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kom zaposleni nije radio (stav 1.).

U konkretnom slučaju, tužiocu je, primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, pobijanim rešenjem otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen, uz isplatu otpremnine i sa obrazloženjem da je na osnovu izvršenih tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena došlo do potrebe smanjenja broja izvršilaca primenom kriterijuma rezultata rada i da je utvrđeno da je prestala potreba za njegovim radom u banci. Dakle, ovaj otkazni razlog odnosi se isključivo na potrebe poslodavca iz zakonom predviđenih opravdanih razloga zbog kojih je došlo do smanjenja broja zaposlenih na radnom mestu koje je tužilac obavljao. Ukoliko se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja, novom sistematizacijom (što je ovde slučaj) i utvrđivanje viška zaposlenih odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje, mora da bude izvršeno na osnovu konkretnih kriterijuma koji isključuju svaku proizvoljnost. Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlen odnositi prestanak potrebe za radom već propisuje postupak koji se, u tom slučaju, primenjuje i određuje prava koje poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Saglasno navedenom, zakon razlikuje dve situacije: jednu, kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla; drugu, kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U slučaju ukidanja radnog mesta osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom koji je višak je da poslodavac nema mogućnosti da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, dok u slučaju da dođe do smanjenog broja izvršilaca na određenom mestu, potebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Institut „zabrana zloupotrebe prava“, štiti zaposlenog, kao opšte važeći princip u ugovornom pravu (član 13. Zakona o obligacionim odnosima) koji se supsidijerno primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza poštuje formu ali ne i suštinu (razloge) insituta tzv. viška zaposlenih, odnosno ako vređa njegov cilj i svrhu. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca i kada zbog tehnoloških promena dođe do smanjenja broja izvršilaca na određenom poslu, onda je za postojanje opravdanosti ovog zakonskog razloga za otkaz ugovora o radu zaposlenom nužno postojanje stvarnih i objektivnih okolnosti, pošto poslodavac nema diskreciono pravo da, bez određenog kriterijuma, sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već, naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom. Tuženi je, dakle, prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu tužiocu zbog smanjenog obima posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, bio dužan da u obrazloženju rešenja navede konkretne razloge zbog kojih je on proglašen viškom, u smislu kriterijima koji su primenjivani pri odlučivanju ko će od više zaposlenih na tom radnom mestu biti proglašen tehnološkim viškom, a tuženi nije tako postupio. Sud ne ceni opravdanost i celishodnost organizacionih, tehnoloških i ekonomskim mera poslodavca, niti njegovu odluku o potrebnom broju radnika na nekom radnom mestu. Međutim, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, iz toga razloga, da bi bilo zakonito, je moralo da sadrži jasno obrazloženje razloga zbog kojih je upravo tužiocu otkazan ugovor o radu, a to ovde nije slučaj. Tužilac, je u tom smislu, morao da bude izložen konkurenciji sa ostalim zaposlenima na istim poslovima što podrazumeva obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog, sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri. Tek u situaciji kada bi, primenom kriterijuma, tužilac mogao da bude oglašen viškom, a tužena ne bi imala mogućnost da ga rasporedi na druge odgovarajuće poslove prema njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, tužena bi imala mogućnost da donese rešenje o otkazu ugovora o radu. Drugačije postupanje, odnosno otakaz ugovora o radu bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak, te bez navođenja razloga o nemogućnosti poslodavca da tužioca rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Pošto je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tužena je dužna, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, da ga vrati na rad i da mu naknadi štetu u iznosu utvrđenim veštačenjem, pa su neosnovani navodi revizije tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodi revizije tužene kojima se osporava ocena dokaza su bez uticaja na odlučivanje. O tome koje će činjenice da uzme kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom određenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi. Sud u svakom konkretnom slučaju, shodno rezultatu ispitivanja, slobodno formira svoje uverenje o dokazanim odnosno nedokazanim činjenicama. S tim u vezi, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešeno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković