U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Ivane Rađenović, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tanja Simonović, advokat iz ..., protiv tuženog „Trace Srbija“ AD Niš, čiji je punomoćnik u revizijskom postupku Marko Krstić advokat iz ..., radi isplate potraživanja iz radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2168/2021 od 06.10.2021. godine, u sednici održanoj 23.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2168/2021 od 06.10.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2168/2021 od 06.10.2021. godine u delu stava prvog izreke (kojim je odlučeno o isplati uvećane zarade po osnovu minulog rada) i presuda Osnovnog suda u Vranju P1 213/20 od 09.02.2021. godine u delu stava prvog, pod tačkom B), tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada za period od 01.03.2017. godine do 09.02.2020. godine isplati ukupno 201.460,47 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 87.146,05 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 213/20 od 09.02.2021. godine, stavom prvim izreke pod tačkom A), tuženi je obavezan da tužiocu isplati na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla za period od 01.03.2017. godine do 09.02.2020. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa do isplate, bliže određene ovim stavom izreke. Stavom prvim izreke, pod tačkom B), obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada u periodu od 01.03.2017. godine do 09.02.2020. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže označene u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 68.436,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 38.500,00 dinara počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2168/2021 od 06.10.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P1 213/20 od 09.02.2021. godine u stavu prvom izreke pod tačkom B) i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, s obzirom na predmet tražene sudske zaštite i razloge zbog kojih su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada. Stoga je Vrhovni kasacioni sud prihvatio da odlučuje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, te odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu Ugovora o radu M.br.56 od 01.10.2015. godine zaključenim sa poslodavcem „Trace PZP Vranje“ doo Vranje, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme gde su prva tri meseca smatrana probnim radom (član 4.Ugovora). Dana 20.07.2018. godine tužilac je obavešten o prenosu Ugovora o radu zbog pripajanja poslodavca „Trace PZP Vranje“ doo Vranje, privrednom društvu „Trace PZP Niš“ a.d Niš, a nakon izmena Statuta „Trace PZP Niš“, rešenjem APR-a od 02.08.2018. godine promenjeno je poslovno ime tuženog u „Trace Srbija“ a.d.Niš. Rešenjem tuženog „Trace Srbija“ a.d.Niš, tužiocu je na njegov zahtev, prestao radni odnos 09.02.2020. godine, primenom člana 178. Zakona o radu.

Tužilac je u prethodnom periodu bio u radnom odnosu u Preduzeću za puteve „Vranje“ AD od 28.01.2008. godine do 06.01.2015. godine, kada mu je radni odnos prestao usled nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka i prestanka potrebe za daljim angažovanjem zaposlenog. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/2012 od 29.03.2012. godine, nad Preduzećem za puteve „Vranje“ sa sedištem u Vranju otvoren je stečajni postupak, u kom postupku je ovo preduzeće prodato „Trace PZP Niš“ a.d. Niš, prema ugovoru o kupoprodaji od 23.12.2014. godine, koje je 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom koju čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine obustavljen je stečajni postupak nad Preduzećem za puteve Vranje AD u stečaju, zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi radi namirenja stečajnih poverilaca. Privredno društvo „Trace PZP Niš“ AD Niš doneo je 05.01.2015. godine Odluku o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću „Trace PZP Vranje“ doo Vranje, registrovano kod APR-a dana 29.01.2015. godine. Preduzeće za puteve Vranje a.d. bio je član Udruženja poslodavaca putne privrede Republike Srbije „Putar“, kod koga je tužilac bio u radnom odnosu od 28.01.2008. godine, što je nesporno među strankama, a na osnovu izveštaja istog Udruženja od 27.12.2017. godine, utvrđeno je da su „Trace PZP Vranje“, gde je tužilac zasnovao radni odnos 01.10.2015. godine i „Trace PZP Niš“, članovi tog udruženja. Tužilac potražuje razliku između isplaćenog uvećanja zarade po osnovu minulog rada za ostvarene godine rada kod „Trace PZP Vranje“ d.o.o i „Trace Srbija“ a.d.Niš, i iznosa obračunatog minulog rada uračunavajući i godine rada kod Preduzeća za puteve Vranje i Preduzeća za puteve Vranje u stečaju, za ukupno 31. godinu radnog staža, u visini utvrđenoj nalazom veštaka finansijske struke, primenom Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 3/2015) kojim je predviđeno da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu i to po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruju ovo pravo, odnosno kod poslodavaca koji je član Udruženja poslodavaca „Putar“-0,4% od osnovice.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba člana 108. stav 1. tač. 4 i stav 2, člana 8, Zakona o radu i člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, ocenili da tužilac osnovano potražuje manje isplaćenu uvećanu zaradu po osnovu minulog rada i to vremena provedenog na radu kod tuženog i prethodnih poslodavca koji su bili članovi Udruženja poslodavaca putne privrede Republike Srbije „Putar“. Kako predmet zahteva nije potraživanje koje je nastalo do obustave stečajnog postupka, niti je isto vezano za stečajni postupak i primenu člana 147 Zakona o radu, to nema mesta primeni odredbe člana 136 Zakona o stečaju, već o potraživanju koje je nastalo u toku trajanja radnog odnosa tužioca kod tuženog poslodavca u skladu sa članom 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ broj 104/09 i 99/11) propisano je da se tim Zakonom uređuju uslovi i načini pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog Zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog Zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stav 2. ovog Zakona. Odredbom člana 136. stav 1. istog zakona propisano je da se posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stečajni postupak nastavlja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju se kao merodavni propis ima primeniti Zakon o stečaju i citirane odredbe ovog zakona, budući da je u konkretnom slučaju u pitanju prodaja pravnog lica u stečajnom postupku, zbog čega se na pravne posledice prodaje stečajnog dužnika primenjuju pravila propisana članom 136. Zakona o stečaju, pa je zato isključena primena opštih propisa iz člana 147. Zakona o radu. Sledom navedenog, nema mesta primeni odredbe člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu u odnosu na potraživanje tužioca, s obzirom da je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu, na koji se tužilac poziva, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo stoga što je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Iz ovih razloga, tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, a nije nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom postoji očigledna razlika. Zato je osnovano ukazivanje revizije tuženog da tužilac ne može osnovanost svog tužbenog zahteva zasnivati na primeni odredaba Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora, jer je stečajni dužnik kod koga je tužilac bio u radnom odnosu prodat kao pravno lice u stečaju.

Iz izloženih razloga, nižestepene presude su preinačene, tako što je odbijen tužbeni zahtev i odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka, koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije 18.000,00 dinara prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), kao i na ime sudskih taksi za: reviziju 27.658,42 dinara i revizijsku odluku 41.487,63 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odluku o zahtevu tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, sadržanu u stavu četvrtom izreke, doneo primenom člana 154. stav 1. ZPP, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić