Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 618/19 od 25.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prejudicijelni protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da tužilac – protivtuženi, kao zaposleni kod korisnika javnih sredstava, nema pravo na naplatu – isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije od 18.03.2015. godine i Posebnom kolektivnom ugovoru za javna i javnokomunalna preduzeća Grada Pančeva od 25.06.2015. godine, za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br.116/2014), kao i da se obaveže tužilac – protivtuženi da tuženom – protivtužiocu naknadi sve parnične troškove, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti, do isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi – protivtužilac da tužiocu – protivtuženom, na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.11.2016. godine do 31.10.2019. godine, isplati ukupan iznos od 73.546,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos, počev od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi – protivtužilac da tužiocu – protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 101.182,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4385/21 od 08.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženog i umešača na strani tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev umešača na strani tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi - protivtužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženim u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. Umešač u ovoj parnici je Grad Pančevo kao osnivač tuženog. U spornom periodu poslodavac je naknadu troškova za regres isplaćivao zaposlenima u skladu sa Pravilnikom o zaradama, naknadama zarade, dodacima na zarade i druga primanja, i ista je iznosila 1.000,00 dinara mesečno. Iznosi dosuđeni tužiocu predstavljaju razliku naknade troškova regresa u vrednosti propisanoj Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike („Službeni glasnik RS” br. 27/15 od 18.03.2015. godine, stupio na snagu 26.03.2015. godine) i Posebnim kolektivnim ugovorom za javna i javno komunalna preduzeća grada Pančeva („Službeni glasnik RS” br. 59/2015) i naknade tih troškova isplaćenih tužiocu - protivtuženom za utuženi period. Oba Posebna kolektivna ugovora sadrže identičnu odredbu u pogledu visine troškova naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenjujući članove 118, 246, 256. i 257. Zakona o radu, člana 9. stav 1. i 2. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, član 66. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i član 85. Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalno preduzeće grada Pančeva, ocenio da tužilac osnovano potražuje manje isplaćenu naknadu troškova za regres u skladu sa posebnim kolektivnim ugovorima, te da se pravila iz člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarade i drugih primanja kod korisnika javnih sredstava ne odnose na naknadu za regres, pa je usvojio tužben zahtev tužioca - protivtuženog. Kako se radi o istom identitetu spora, iz istih razloga je odbio protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca.

Drugostepeni sud prihvata date razloge prvostepenog suda, s tim što dodaje da iako se troškovi za regres smatraju zaradom u širem smislu tog pojma određenog članom 105. stav 3. Zakona o radu (jer se na ova primanja plaćaju porezi i doprinosi koji terete zaradu) i članom 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu, ova naknada ima karakter naknade za povećane troškove koje zaposleni ima dok radi, a ne karakter naknade za obavljeni rad iz članova 106. i 107. Zakona o radu, pa se i iz ovih razloga ne mogu primeniti pravila iz člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog - protivtužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14 – stupio na snagu 28.10.2014. godine), propisano je da se ovim zakonom privremeno uređuje osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika javnih sredstava, sa ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. U članu 4. istog zakona propisano je da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugih stalnih primanja kod subjekata iz člana 2. ovog zakona, donet za vreme primene ovog zakona.

Tuženi - protivtužilac je korisnik budžetskih sredstava, pa se na njega, osim navedenog zakona, primenjuje i Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu, te obaveze koje preuzima moraju odgovarati aproprijaciji koja mu je odobrena za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini (član 54. Zakona o budžetskom sistemu). Cilj pomenutog zakona definisan je u članu 1. kao očuvanje finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Oba pomenuta Posebna kolektivna ugovora kod tuženog doneta su za vreme važenja navedenog zakona, a pod zaradom se u smislu odredbe člana 105. Zakona o radu, na koju shodno upućuje i Zakon o privremenom uređivanju osnovice, podrazumeva i naknada za regres.

S obzirom da su pravila iz Zakona o privremenom uređivanju osnovnice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o budžetu i Zakona o budžetskom sistemu imperativne prirode koja se moraju bezuslovno poštovati, bez prava da se u njima bilo šta menja, kod budžetskog finansiranja plata kod tuženog nije moguće primeniti korektivno pravilo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu, jer je upravo zakonom određen način utvrđivanja osnovice za plate. Iz ovih razloga pogrešan je i stav sudova da je Poseban kolektivni ugovor za teritoriju Republike Srbije donet na osnovu ovlašćenja iz člana 246. stav 2. Zakona o radu, te da se njegove norme imaju primeniti u konkretnom slučaju, bez obzira na Zakona o privremenom uređivanju osnovnice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, zbog čega su odbili protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda kako su odredbe Posebnog kolektivnog ugovora, donete nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, iste su ništave i kao takve ne mogu da proizvode pravno dejstvo (PKU ne može biti suprotan zakonu na osnovu člana 103. ZOO u vezi člana 240. Zakona o radu) zbog čega su nižestepene presude preinačene i usvojen protivtužbeni zahtev, a odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između isplaćenog i traženog iznosa na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Na osnovu člana 416. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima doneta je primenom odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP. Tuženom – protivtužiocu su dosuđeni troškovi postupka koje je opredelio za: sastav odgovora na tužbu i tri obrazložena podneska po 9.000,00 dinara i zastupanje na pet održanih ročišta po 10.500,00 dinara, u skladu sa važećom Advokatskom tarifom u trenutku presuđenja.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić