Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 683/22 od 01.04.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem,izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi pravo na isplatu toplog obroka i regresa za period od februara 2016. godine zaključno sa februarom 2018. godine i obaveže tuženi da tužiocu za period od februara 2016. godine zaključno sa februarom 2018. godine naknadi troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 142.420,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove prvoastepenog postupka u iznosu od 18.384,27 dinara. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 24.512,36 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj po odredbi čl. 404. Zakona o parničnom postupku.

Pošto je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, to je revizija dozvoljena na osnovu čl. 403. st. 2. tač. 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, pa je odlučivanje o posebnoj reviziji suvišno.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP- a, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2., pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog Akcionarskog društva za železnički prevoz putnika „Srbija voz“, koje je nastalo izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ AD na osnovu statusne promene po odluci Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine. Kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“ AD iz marta 2015. godine predviđeno je da su naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u vrednosti radnog časa za obračun i isplatu zarade. U obračunskim listama tužiočeve zarade nisu posebno iskazivani iznosi ovih naknada, niti su u označenom kolektivnom ugovoru utvrđeni parametri na osnovu kojih je moguće ove naknade izdvojiti iz iznosa zarade po osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je obračun radio korišćenjem parametara iz poslednjeg kolektivnog ugovora po kojem je tuženi ove naknade obračunavao i isplaćivao zaposlenima..

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu obavezao tuženog na isplatu spornih potraživanja nastalih u periodu kada je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog. Po stanovištu tog suda, označenim zakonskim odredbama tužiocu je priznato pravo na tražene naknade koje u opštem aktu - kolektivnom ugovoru iz marta 2015. godine nisu konkretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama tužiočeve zarade. Zbog toga je i obavezao tuženog na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, korišćenjem kriterijuma iz poslednjeg kolektivnog ugovora po kojem su ove naknade obračunavane i isplaćivane zaposlenima.

Drugostepeni sud je usvojio je žalbu tuženog i preinačio pobijanu presudu. Po stanovištu tog suda, saglasno članu 118. stav 1. Zakona o radu tužilac naknadu spornih troškova ostvaruje u skladu sa opštim aktom, ugovorom o radu, odnosno kao deo osnovne zarade jer je kolektivnim ugovorom društva prenosioca bilo predviđeno da su one uračunate u vrednost radnog časa, pri čemu su bez značaja okolnosti da se ne može utvrditi obim u kojem ove naknade učestvuju u obračunskoj vrednosti radnog časa i da njihova visina nije posebno iskazivana u obračunskim listama tužiočeve zarade.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio da preinači prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom društva prenosioca Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticaoc, ovde tuženi, predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s`obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini niti su sporne naknade nominalno iskazane u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Shodno izloženom, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Pošto kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužilac može potraživati njihovu isplatu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužilac je to i učinio tako što je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem veštaka, primenom tih parametara i takav tužbeni zahtev je osnovan.

Kod navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu čl. 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u ukupnom iznosu od 79.280,90 dinara i to: na ime troškova za sastav revizije od strane advokata iznos od 18.000,00 dinara, kao i na ime takse na reviziju iznos od 24.512,36 dinara i na ime takse na odluku po reviziji iznos od 36.768,54 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić