Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1414/18 od 02.07.2018. godine, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu tužbenog zahteva i u delu kojim je tužilac obavezan da naknadi tuženom troškove postupka u visini 200.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kod tuženog od 28.10.2014. godine, koji je stupio na snagu 20.01.2015. godine, ukinuto je radno mesto „referent za plan i analizu“, a na kojim poslovima je tužilac radio kod tuženog. Rešenjem tuženog od 12.02.2015. godine utvrđeno je da je prestala potreba za radom tužioca kao zaposlenog na poslovima na radnom mestu „referenta plana i analize“ i naloženo službi knjigovodstva tuženog da tužiocu na ime otpremnine isplati iznos od 136.093,79 dinara. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je njegovo radno mesto ukinuto, zbog čega je prestala potreba za radom tužioca kao zaposlenog na tom radnom mestu, a da nije bilo moguće tužioca rasporediti na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, niti mu obezbediti ostvarivanje drugih zakonom predviđenih prava. Rešenjem tuženog od 13.02.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 18.09.2007. godine, kao i aneks tog ugovora od 24.11.2008. godine, prestao mu je radni odnos dana 14.02.2015. godine i konstatovano da mu je otpremnina u celosti isplaćena. Pobijano rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu doneto je primenom člana 179. stav. 5. tačka 1. Zakona o radu. U vreme donošenja pobijanih rešenja poslove radnog mesta „šefa računovodstva“ kod tuženog obavljala je VV iz ... kao zaposleno lice sa srednjom stručnom spremom ekonomske struke, što nije bilo u skladu sa odredbama novog Pravilnika, te je sa njom zaključen aneks 1 ugovora o radu od 30.03.2015. godine kojim je sa radnog mesta „šef računovodstva“ raspoređena na radno mesto „knjigovođe“ počev od 30.03.2015. godine, a aneksom ugovora o radu od 30.03.2015. godine zaposleni GG raspoređen je sa radnog mesta „knjigovođe“ na radno mesto „šefa računovodstva“ na koji način je izvršen raspored zaposlenih usklađen sa odredbama važećeg pravilnka kod tuženog. Direktor tuženog je u vreme donošenja pobijanih rešenja prema strukturi zaposlenih kod tuženog imao dva lica sa stečenom visokom stručnom spremom ekonomske struke sa potrebnim radnim iskustvom koje je mogao da rasporedi na radno mesto šefa računovodstva u skladu sa članom 18. Pravilnika i to tužioca i GG. Direktor je izvršio izbor da na to mesto rasporedi GG, a njegovim raspoređivanjem sa poslova knjigovođe na poslove šefa računovodstva izvršen je raspored zaposlenih usklađen sa odredbama pravilnika kod tuženog.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja to, od 12.02.2015. godine kojim je utvrđen prestanak potrebe za radom tužioca i od 13.02.2015. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05...75/14) s obzirom da je njegovo radno mesto ukinuto Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog, a u postupku donošenja rešenja poštovane su odredbe člana 158, 159, i 192. Zakona o radu.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije kojima se ukazuje da je tuženi tužioca mogao da rasporedi na drugo radno mesto u skladu sa njegovom stručnom spremom, ali nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. Naime, tuženi je na osnovu Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka od 28.10.2014. godine, koji je stupio na snagu 20.01.2015. godine, ukinuo, između ostalog, navedeno radno mesto referenta za plan i analizu, odnosno ovim Pravilnikom to radno mesto nije predviđeno. Dakle, radi se o opštim aktima tuženog čija zakonitost ne može biti predmet preispitivanja u sudskom postupku za zaštitu prava iz radnog odnosa u slučaju otkaza ugovora o radu primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. U postupku ocene zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenog sud ceni da li je poslodavac sproveo zakonom propisani postupak i pri tom poštovao sva prava za zaštitu zaposlenog kome prestaje radni odnos po ovom osnovu. U postupku je, suprotno revizijskim navodima, utvrđeno da tužioca nije bilo moguće rasporediti na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi niti mu obezbediti ostvarivanje drugih zakonom predviđenih prava. Imajući ovo u vidu kao i da tužilac odluku o otkazu ugovora o radu pobija iz razloga neopravdanosti donošenja navedenog Pravilnika, Vrhovni kasacioni sud nalazi da ovi navodi ne utiču na zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa tužioca. Obaveza poslodavca je u smislu člana 158. Zakona o radu da tužiocu za čijim je radom kod tuženog prestala potreba, jer je njegovo radno mesto ukinuto, obračuna i isplati otpremninu pre podnošenja tužbe sudu za poništaj rešenja o otkazu, što je u konkretnom slučaju učinjeno.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda koji je pre svega pravilno našao da ne postoji obaveza poslodavca da zaposlenog čiji su poslovi ukinuti rasporedi na drugo radno mesto za koje ispunjava uslove ukoliko je to radno mesto popunjeno, za koje je dao jasne i pravilne razloge koje sud u svemu prihvata te ih primenom člana 414. stav 2. ZPP nije detaljno obrazlagao. U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, i upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a takvi navodi nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić