.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3256/2023
29.01.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića, Vesne Stanković, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužilja AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... – ... i DD iz ..., koje zastupa punomoćnik Lazar Đendić, advokat iz ..., protiv tuženog Univerzitetskog kliničkog centra Srbije iz Beograda, kojeg zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 359/23 od 03.02.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 29.01.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 359/23 od 03.02.2023. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 359/23 od 03.02.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1829/2021 od 06.10.2022. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe učinjeno podneskom tužilaca od 25.08.2021. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje AA i obavezan tuženi da joj, na ime razlike između minimalne zarade i neisplaćene plate za standardni učinak i vreme provedeno na radu za period od marta 2018. godine, zaključno sa decembrom 2018. godine, isplati novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos, počev od označenih datuma pa do isplate. Stavovima trećim i četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA, kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj, za period od marta 2018. godine zaključno sa februarom 2021. godine, na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati novčane iznose navedene u ovim stavovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedeno u ovim stavovima izreke. Stavom petim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje BB i obavezan tuženi da joj, na ime razlike između minimalne zarade i neisplaćene plate za standardni učinak i vreme provedeno na radu za period od marta 2018. godine, zaključno sa decembrom 2018. godine, isplati novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos, počev od označenih datuma pa do isplate. Stavovima šestim i sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje BB kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj, za period od marta 2018. godine, zaključno sa februarom 2021. godine, na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati novčane iznose navedene u ovim stavovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedeno u ovim stavovima izreke. Stavom osmim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje VV i obavezan tuženi da joj, na ime razlike između minimalne zarade i neisplaćene plate za standardni učinak i vreme provedeno na radu za period od marta 2018. godine, zaključno sa decembrom 2018. godine, isplati novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos, počev od označenih datuma pa do isplate. Stavovima devetim i desetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje VV kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj, za period od marta 2018. godine zaključno sa februarom 2021. godine, na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati novčane iznose navedene u ovim stavovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedeno u ovim stavovima izreke. Stavom jedanaestim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje GG i obavezan tuženi da joj, na ime razlike između minimalne zarade i neisplaćene plate za standardni učinak i vreme provedeno na radu za period od marta 2018. godine, zaključno sa decembrom 2018. godine, isplati novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavovima dvanaestim i trinaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje GG kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj, za period od marta 2018. godine, zaključno sa februarom 2021. godine, na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati novčane iznose navedene u ovim stavovima izreke sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedeno u ovim stavovima izreke. Stavom četrnaestim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje DD i obavezan tuženi da joj, na ime razlike između minimalne zarade i neisplaćene plate za standardni učinak i vreme provedeno na radu za period od marta 2018. godine, zaključno sa decembrom 2018. godine, isplati novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavovima petnaestim i šesnaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje DD kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj, za period od marta 2018. godine, zaključno sa februarom 2021. godine, na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati novčane iznose navedene u ovim stavovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedeno u ovim stavovima izreke. Stavom sedamnaestim izreke, odbijen je predlog tuženog da se u svojstvu umešača na strani tuženog pozove Republika Srbija – Ministarstvo finansija i Republički fond za zdravstveno osiguranje. Stavom osamnaestim izreke, obavezan je tuženi da tužiljama na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 257.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate u roku od 8 dana.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 359/23 od 03.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1829/2021 od 06.10.2022. godine u stavu drugom, petom, osmom, jedanaestom, četrnaestom i osamnaestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilja i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1829/2021 od 06.10.2022. godine u stavu trećem, četvrtom, šestom, sedmom, devetom, desetom, dvanaestom, trinaestom, petnaestom i šesnaestom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilja za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju.
Tužilje su podnele odgovor na reviziju.
Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.
Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 404. ZPP, zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj.
U ovom sporu, tužilje traže da se tuženi obaveže i na isplatu razlike između isplaćene i minimalne zarade. Nižestepeni sudovi su odluku o osnovanosti zahteva tužilja u pobijanom delu doneli primenom odredbe člana 111. Zakona o radu, o pravu na minimalnu zaradu koja pripada svim zaposlenima bez obzira na to ko je njihov poslodavac, kao zakonski minimum kojim se obezbeđuje zaštita i zadovoljavaju egzistencijalne i socijalne potrebe. O pravu na minimalnu zaradu zaposlenih u javnim službama, na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, izjašnjavao se i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi (odluka Už 8873/2014 od 29.09.2016. godine).
Sledstveno izloženom, po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tuženog u smislu člana 404. stav 1. ZPP, ni radi novog tumačenja prava, a ni u cilju ujednačavanja sudske prakse. Tuženi uz reviziju nije priložio drugačije odluke koje su donete u istovetnim činjenično-pravnim sporovima.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. istog zakona, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovoj parnici podneta je 17.03.2021. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužene nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.
Vrhovni sud je stoga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Jelena Ivanović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
