U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Milojičić, advokat iz ..., protiv tuženog „Lučić Prigrevica“ AD Novi Sad, čiji je punomoćnik Miloš Ilić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3239/20 od 30.11.2020. godine, u sednici održanoj 22.12.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3239/20 od 30.11.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 225/17 od 30.07.2020. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je povučena tužba od 12.04.2017. godine, u delu koji se odnosi na naknadu zarade za rad u dane državnih i verskih praznika. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da ga tuženi vrati na poslove i radne zadatke, koje je obavljao pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, u skladu sa stručnom spremom i radnim sposobnostima. Stavovima trećim i četvrtim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu broj ...-.../... od 10.02.2017. godine i tuženom je naloženo da tužioca vrati na rad. Stavovima petim i šestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime neisplaćene zarade za decembar 2016. godine, januar i februar 2017. godine i na ime naknade uvećane zarade za rad noću za septembar 2015. godine, jul, avgust i septembar 2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospeća bliže određeni u ovim stavovima izreke. Stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđene mesečne iznose, čija su visina i period za koji potražuje zakonsku zateznu kamatu bliže određeni u ovom stavu izreke. Stavom osmim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime viška sati i na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora isplati pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospeća bliže navedeni u ovom stavu izreke. Stavom devetim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 240.074,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3239/20 od 30.11.2020. godine, žalba tuženog je odbijena i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem i utvrđujućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, jer je u postupku odlučivanja o žalbi tuženog izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. ZPP, ispitujući prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom i ocenjujući u obrazloženju presude bitne žalbene navode, koji se ponavljaju i u reviziji, pravilno zaključujući da prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca i naložio tuženom da vrati tužioca na rad u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, nije prekoračio tužbeni zahtev, odnosno odlučio o zahtevu koji u ovoj parnici nije postavljen, što u svemu prihvata i ovaj sud, budući da nema kvalitativnog prekoračenja tužbenog zahteva u smislu člana 393. stav 2. ZPP jer zahtev za vraćanje na poslove određenog radnog mesta sadrži zahtev za vraćanje na rad. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu zaključenog 01.07.2006. godine, za obavljanje poslova ..., a Ugovorom o radu od 31.12.2007. godine tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na radnom mestu ... . Aneksom br. 2 ugovora o radu od 01.06.2010. godine, tužilac je premešten na radno mesto ... u skladu sa usvojenim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta. Aneksom br. 3 ugovora o radu od 01.02.2011. godine, izmenjen je Ugovor o radu i Aneks br. 2 i tužilac premešten na radno mesto referent za ... i obavlja poslove u skladu sa opisom poslova utvrđenim u aneksu (bliže navedeno u prvostepenoj presudi). Spornim rešenjem tuženog od 10.02.2017. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, zbog povrede radne obaveze na osnovu člana 179. stav 2. tačke 1, 3. i 5. Zakona o radu, jer je tužilac po nalogu poslodavca imao radnu obavezu vođenja radnih naloga za zaposlene u Službi ... . Pregledom radnih naloga sačinjenih u periodu od 01.05.2016. godine do 31.10.2016. godine tužilac je nepravilno popunjavao radne naloge za zaposlene, mimo poštovanja grupa poslova utvrđenih Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod poslodavca od 16.03.2015. godine, što je imalo za posledicu nepravilno upisivanje ostvarenih radnih sati od strane zaposlenih, čime je prema navodima tuženog, učinio povredu radne obaveze iz člana 77. stav 1. i 2. Pravilnika o radu i odredbe člana 6. tačka 6.3 podtačka 1. i 3. Aneksa br. 2 ugovora o radu. Rešenje o otkazu tužiocu je dostavljeno putem oglasne table 17.02.2017. godine, u skladu sa članom 185. stav 4. Zakona o radu. Rešenju od 10.02.2017. godine prethodilo je upozorenje od 10.01.2017. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu (koje mu je uručeno 25.01.2017. godine putem oglasne table u skladu sa članom 180. i 185. ZOR), na koje se tužilac izjasnio 31.01.2017. godine osporivši navode sadržane u upozorenju.

Rešenjem o naknadi štete za neiskorišćene dane godišnjeg odmora koje je doneo tuženi 10.02.2017. godine, utvrđeno je da je tužilac ostvario pravo na naknadu štete za neiskorišćenih 30 radnih dana iz 2016. godine i 2 radna dana za 2017. godinu ukupno 60.887,07 dinara kao i rešenje o isplati viška sati (157 časova) prema kom tužiocu pripada pravo na 32.640,30 dinara. Navedene iznose tuženi nije isplatio tužiocu. Tužiocu u periodu od 01.05.2015. godine do 31.10.2016. godine tuženi nije isplatio uvećanu neto zaradu od 10.395,00 dinara za 63 sata neisplaćenog noćnog rada, a nije mu isplatio ni neto zaradu za decembar 2016. godine, januar i februar 2017. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava, odredbi člana 179. stav 2. tačke 1, 3. i 5, člana 180. i člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, ... 75/14), člana 77. stav 1. i 2. Pravilnika o radu tuženog i člana 6. tačka 6.3 podtačka 1. i 3. Aneksa br. 2 ugovora o radu usvojili tužbeni zahtev.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 75/2014), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze: ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1); ako necelishodno i neodgovorno koristi sredstva rada (tačka 3) i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5).

Članom 6. tačka 6.3 Aneksa br. 2 od 01.06.2010. godine, predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako ne izvršava radne obaveze utvrđene opisom posla, po planu utvrđenom od strane neposrednog rukovodioca (podtačka 1), ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze utvrđene opisom posla ili dodeljene od strane rukovodioca (podtačka 3).

Pravilnikom o radu tuženog od 25.08.2015. godine u članu 77. predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, između ostalog, neizvršavanjem radnih obaveza utvrđenih opisom posla, po planu utvrđenom od strane neposrednog rukovodioca i nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih obaveza utvrđenih opisom posla ili dodeljenih od strane rukovodioca (stav 1. tačka 1 i 2). Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog od 16.03.2015. godine, između ostalog, obrazovano je 5 grupa poslova kod tuženog za koje se utvrđuje različita vrednost radnog sata.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju nije obrazovan ni jedan od navedenih otkaznih razloga iz člana 179. Zakona o radu, zato što njihova pravilna primena podrazumeva ispunjenost određenih uslova. Naime, da bi bio zakonit otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze (stav 2. tačka 1, 3. i 5) potrebno je da postoji protivpravna radnja zaposlenog i njegova krivica za tu radnju u stepenu namere ili krajnje nepažnje, a u konkretnom slučaju tužilac postupajući na uobičajeni način, popunjavajući radne naloge prema odgovarajućim rubrikama i tabelama, nije bio svestan da u njegovim radnjama ima nepravilnosti koje bi predstavljale povredu radne obaveze i time otkazni razlog koji je tužiocu stavljen na teret osporenim otkaznim rešenjem.

Prema sadržini spornog rešenja od 10.02.2017. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu jer je nepravilno popunjavao radne naloge za zaposlene, mimo poštovanja grupa poslova utvrđenih Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod poslodavca od 16.03.2015. godine, i to za zaposlene u sektoru agrara, tj. Službi ..., što je imalo za posledicu nepravilno upisivanje ostvarenih radnih sati od strane zaposlenih. Kako sud u postupku ispitivanja zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, pored ostalog, ispituje istinitost činjenica na osnovu kojih je otkaz dat, to je u konkretnom slučaju utvrđeno da tuženi nema dokaze za te činjenice, imajući u vidu okolnost da tuženi nije dokazao da je neposredni rukovodilac sugerisao tužiocu na nepravilnost upisivanja grupe poslova u radnim nalozima. Prema činjeničnom utvrđenju, tužilac je obavljao poslove poslovođe na terenu (iako je aneksom br. 3 premešten na radno mesto referent za ...), što znači da je dobijao tri do šest radnika čijim je radom rukovodio i kontrolisao njihov učinak, da je svakodnevno na terenu popunjavao radne naloge i dostavljao ih rukovodiocu biljne proizvodnje BB do novembra 2016. godine, a posle toga VV. Svaki radni nalog koji popuni tužilac, dužan je da pregleda i potpiše pretpostavljeni, rukovodilac biljne proizvodnje BB i tek nakon njegovog potpisa radni nalog se dostavljao knjigovodstvu radi obračuna zarade. Tužilac nije znao da je uvedena 5. grupa poslova, jer ga niko nije pismeno niti usmeno obavestio o tome. Sve vreme je na isti način popunjavao radne naloge, a ni nadređeni ni računovodstvo ga nisu upozorili da ima propusta u njegovom radu vezano za popunjavanje radnih naloga, odnosno da ih popunjava nepravilno. Za 5. grupu poslova tužilac je saznao tek kada je na mesto BB došao VV u novembru 2016. godine. Pri tome se ni jedan radni nalog koji je tužilac popunio nije mogao dostaviti računovodstvu bez prethodne kontrole i potpisa rukovodioca biljne proizvodnje. Imajući ovo u vidu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema protivpravnih radnji tužioca koje predstavljaju povredu radne obaveze iz člana 77. stav 1. i 2. Pravilnika o radu i odredbe člana 6. tačka 6.3 podtačka 1. i 3. Aneksa br. 2 ugovora o radu, pa nisu obrazovani otkazni razlozi iz člana 179. stav 2. tačka 1, 3. i 5. Zakona o radu. Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, to je na osnovu člana 191. Zakona o radu, pravilno obavezan tuženi da vrati na rad tužioca, kao i da mu isplati pripadajuću zaradu, uvećanu zaradu za period noćnog rada i prekovremenog rada.

Revizijskim navodima se posebno ukazuje da sudovi nisu imali u vidu da je tužiocu od strane BB ukazivano na propuste u popunjavanju radnih naloga. Za ove navode revizijski sud je našao da nisu osnovani, budući da iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da tužiočevi neposredni rukovodioci, koji su neposredno kontrolisali tačnost podataka sadržanih u radnim nalozima i pravilnost popunjavanja istih ni jednog momenta u dužem vremenskom periodu nisu skrenuli pažnju na nepravilnost popunjavanja istih naloga niti zatražili od tužioca da nepravilnosti otkloni, a nema dokaza ni da je tužilac bio prethodno obučen i upoznat sa načinom popunjavanja radnih naloga po grupama poslova na način kako je to predviđeno odgovarajućim pravilima tuženog i da mu je na postojanje istih skrenuta odgovarajuća pažnja.

Pretežnim delom revizijskih navoda se ukazuje da sud nije adekvatno ocenio izvedene dokaze. Po oceni revizijskog suda ovim navodima se osporava ocena dokaza, čime se posredno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić