U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao je poslove ... sektora za ... . Spornim rešenjem tuženog od 13.09.2012. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, zbog toga što je svojom krivicom izvršio povredu ustanovljene radne obaveze urednog evidentiranja dolaska zaposlenih na radno mesto u propisano radno vreme, načina korišćenja dnevne pauze u radu, načina odlaska sa radnog mesta po bilo kom osnovu i urednog evidentiranja odlaska zaposlenih sa radnog mesta u propisano vreme, a koja je utvrđena nalogom direktora sa radnog sastanka održanog dana 27.08.2012. godine, i to tako što je suprotno nalogu direktora u radnoj nedelji 27.08.2012. – 31.08.2012. godine svakodnevno napuštao radni prostor bez saglasnosti direktora, zloupotrebljavao pravo na dnevni odmor tako što nijednom nije upisao vreme odlaska i dolaska sa dnevnog odmora. Pre otkaza ugovora o radu tužiocu je uručeno upozorenje od 03.09.2012. godine na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu u odnosu na navedene radnje iz rešenja o otkazu ugovora o radu, u kojem su navedeni: osnov za davanje otkaza, opis radnje koju je tužilac izvršio, kao i rok od 5 radnih dana za davanje odgovora na upozorenje, a na koje se tužilac pismeno izjasnio 07.09.2012. godine. Po zahtevu tužioca Inspektorat za rad – Odeljenje inspekcije rada za Nišavski upravni okrug, rešenjem br. … od 19.10.2012. godine naložilo je tuženom da tužioca vrati na rad do pravnosnažnosti sudske odluke. Tuženi je postupio po nalogu i tužilac je vraćen na rad, međutim, posle vraćanja na rad tužilac je otkazao ugovor o radu tuženom 31.12.2012. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Odredbom člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2) i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 3).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da utvrđene radnje tužioca obrazuju otkazni razlog iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu. Naime, nepoštovanje radne discipline kao otkazni razlog sadrži opštu klauzulu po kojoj svaki akt nediscipline može dovesti do otkaza ugovora o radu, ako je narušavanje radne discipline takvo da zaposleni s obzirom na sve okolnosti slučaja ne može da nastavi rad kod poslodavca. Za ovaj otkazni razlog nije nužno da se unapred predvide radnje nepoštovanja radne discipline, već je dovoljno da se zaposleni ponaša suprotno pravilima ili zahtevima iz bilo kog akta poslodavca (pravilnika, odluke, uputstva, obaveštenja, naloga i slično).

Imajući u vidu da je utvrđeno da je tužilac 27.08.2012. godine bio prisutan na sastanku zaposlenih (njih sedam) sa direktorom, kada su saopštena pravila ponašanja zaposlenih u pogledu evidentiranja dolaska i odlaska sa rada i korišćenja odmora u toku dnevnog rada, i o čemu je doneta odluka, a kojih se tužilac nije pridržavao u radnoj nedelji 27.08.2012. – 31.08.2012. godine, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac povredio radnu disciplinu i ispoljio ponašanje za koje je tuženi našao da se ne može tolerisati. Naime, svesno ponašanje zaposlenog protivno usvojenoj organizaciji rada i ustanovljenim pravilima ponašanja na radu predstavlja akt kršenja radne discipline i dovoljan je i opravdan razlog za otkaz od strane poslodavca, pa su neosnovani suprotni revizijski navodi. Kako je prilikom donošenja spornog rešenja pravilno primenjena i odredba člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu, s obzirom da je donošenju spornog rešenja prethodilo pismeno upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, to je tužiocu omogućeno pravo na odbranu od otkaznog razloga, zbog čega je sporno rešenje zakonito i sa stanovišta procedure propisane za njegovo donošenje.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje nisu relevantni, s obzirom da se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić