Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3726/2021 od 27.08.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu stava prvog izreke u odnosu na dosuđenu naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah u iznosu od 100.000,00 dinara, pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 100.000,00 dinara, kao i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u iznosu od 80.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, pored iznosa dosuđenog stavom prvim izreke prvostepene presude isplati još iznos od 70.000,00 dinara (ukupno 150.000,00 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.05.2021. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate, dok se zahtev za veći iznos od dosuđenog do traženog od 200.000,00 dinara odbija kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u usvajajućem delu stava drugog izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 157.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403 stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...18/20) i utvrio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene kao profesionalni vojnik. Dana 24.08.2015. godine tužilac je tokom redovnih vežbi za razvoj veština, prilikom savladavanja pešadijskih prepreka, na predzadnjoj prepreci „kosa taraba“ u doskoku nezgodno nagazio – doskočio zbog neravnog terena jer podloga nije bila pravilno pokrivena peskom, usled čega je zadobio povredu desnog kolena u vidu oštećenja prednje ukrštene veze. Tužena je sačinila izveštaj o povredi na radu od 25.08.2015. godine. Sprovedenim veštačenjem je utvrđeno da je tužilac zadobio povredu desnog kolena u vidu oštećenja prednje ukrštene veze, koja se kvalifikuje kao teška telesna povreda. Tužilac je trpeo fizičke bolove jakog intenziteta u trenutku povređivanja i nakon toga u ukupnom trajanju od 2-4 dana, nadalje česte i duže fizičke bolove srednjeg intenziteta i kratkotrajne bolove jakog intenziteta u ukupnom trajanju od 15 dana, stalne fizičke bolove lakog intenziteta, povremeno i kratkotrajno srednjeg intenziteta u trajanju od oko 3 meseca. Tužilac je u trenutku povređivanja doživeo primarni strah jakog intenziteta, zatim sekundarni strah srednjeg intenziteta za sve vreme do odlaska lekaru narednog dana, potom sekundarni strah u trajanju od oko 14 meseci, s tim što strah nije ostavio trajne posledice u tužiočevom duševnom životu. Povrede desnog kolena kod tužioca su nakon završenog lečenja ostavile trajne funkcionalne posledice (opisane u tački 20. nalaza) u vidu ograničene pokretljivosti desne noge u zglobu kolena, smanjenja njene motorne snage, te postojanja bolne osetljivosti pri većim fizičkim naporima što je dovelo do umanjenja opšte životne aktivnosti u procentu od 10%.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05...13/2017) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a stavom dva ovog člana da za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu.

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo i to odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima usvajanjem tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti za još iznos od 70.000,00 dinara.

Ocenjujući da se radi o teškoj telesnoj povredi, uzimajući u obzir trajne funkcionalne posledice povređivanja odnosno sva ograničenja u životnim aktivnostima tužioca posle povređivanja, stepen umanjenja životne aktivnosti i sve druge relevantne okolnosti konkretnog slučaja, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužiocu pripada i dodatni iznos od 70.000,00 dinara, odnosno ukupno 150.000,00 dinara, koji iznos predstavlja iznos pravične i adekvatne naknade radi uspostavljanja narušene psihičke ravnoteže tužioca. Kod odmeravanja naknade za navedeni osnov drugostepeni sud je vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava u odnosu na naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti. Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude u ovom delu, ali ni u delu odluke o troškovima postupka, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužene i odlučio kao u stavu prvom izreke primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena u odnosu na stav prvi izreke drugostepene odluke.

Tužba u ovoj parnici podneta je 17.10.2018. godine, sa zahtevom za naknadu štete od ukupno 610.000,00 dinara. Nakon ukidanja prvostepene presude P1 1051/2018 od 20.01.2020. godine u usvajajućem delu, prvostepenom presudom P1 163/21 od 19.05.2021. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev za ukupno 280.000,00 dinara, u kom delu je prvostepena presuda potvrđena od strane drugostepenog suda, tako da vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude iz stava prvog izreke predstavlja dinarsku protivvrednost 2.368,66 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (1 evro = 118,21 dinara).

Članom 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako je pobijani deo iz stava prvog izreke pravnosnažne presude ispod dinarske protivvrednosti od 40.000 evra, što je zakonski cenzus za izjavljivanje revizije u smislu člana 403. stav 3. ZPP, to revizija tužene nije u ovom delu dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić