.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3265/2020
28.12.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Marine Milanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA, BB i VV svi iz ..., čiji je punomoćnik Jadranka Đelić advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Beogradske elektrane“ sa sedištem u Beogradu, kojeg zastupa Gradsko pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi isplate troškova prevoza, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1982/19 od 08.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 28.12.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1982/19 od 08.11.2019. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po reviziji.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1037/16 od 27.02.2019. godine, prvim, drugim i trećim stavom izreke, odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca kojima je traženo da se obaveže tuženi na isplatu troškova prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada u periodu od februara 2012. godine do maja 2015. godine, u novčanim iznosima navedenim u ovim stavovima izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate, kao i za isplatu ovih troškova ubuduće sve dok za to postoje zakonski uslovi. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi tužilaca i tuženog za naknadu troškova postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1982/19 od 08.11.2019. godine, prvim, drugim i trećim stavom izreke, preinačena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1037/16 od 27.02.2019. godine u prvom, drugom i trećem stavu izreke, tako što je obavezan tuženi da svakom od tužilaca, na ime troškova prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada u periodu od februara 2012. godine do maja 2015. godine, isplati novčane iznose navedene u ovim stavovima izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude. Stavom četvrtim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1037/16 od 27.02.2019. godine u delu kojim je tražena isplata troškova prevoza za ubuduće sve dok za to postoje zakonski uslovi. Stavom petim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u četvrtom stavu izreke presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1037/16 od 27.02.2019. godine tako što je obavezan tuženi da nadoknadi tužiocima troškove parničnog postupka u iznosu od 165.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, a iznad dosuđenog iznosa zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka pred prvostepenim sudom je odbijen. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocima troškove žalbenog postupka u iznosu od 96.100,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je preinačena prvostepena presuda i odlučeno o zahtevima tužilaca, tuženi je, blagovremeno izjavio posebnu reviziju (član 404. ZPP), zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužioci su podneli odgovor na reviziju u kojem su tražili da se tuženi obaveže na naknadu troškova postupka po tom vanrednom pravnom leku.
O reviziji tuženog nije odlučivano kao o posebnoj reviziji predviđenoj članom 404. ZPP, jer je članom 403. stav 2. tačka 2. tog zakona propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog i po zaključenim ugovorima o radu imaju pravo na troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog. Po članu 124. Kolektivnog ugovora tuženog koji se primenjivao do 03.07.2013. godine, zaposleni koji od mesta stanovanja do mesta obavljanja delatnosti koristi javni gradski, prigradski i međugradski prevoz kao jedino sredstvo prevoza, ima pravo na naknadu troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Pravilnikom tuženog od 04.07.2013. godine bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio mesečnu pretplatnu kartu za prevoz, sopstveni prevoz zaposlenih ili na drugi način obezbedio prevoz zaposlenih. Odlukom generalnog direktora tuženog od 20.12.2011. godine predviđeno je da pravo na troškove prevoza u javnom saobraćaju ima zaposleni koji od mesta stanovanja do mesta obavljanja rada koristi javni prigradski i međugradski prevoz, kao jedino sredstvo prevoza na udaljenosti do 50 km od sedišta poslodavca. Naknada troškova prevoza se po toj odluci utvrđuje na osnovu pismene izjave zaposlenog o adresi stanovanja i fotokopije njegove lične karte, broja i vrste prevoznih sredstava koje zaposleni koristi, a koji mu omogućavaju najkraći ili najbrži prevoz od mesta stanovanja do mesta rada, odnosno sedišta poslodavca. Istom odlukom predviđeno je da se troškovi prevoza obezbeđuju elektronskom uplatom mesečnih troškova prevoza „BUS PLUS“ za zaposlene koji na to imaju pravo u zoni ITS1 i ITS2. Tužioci su odbili da daju saglasnost da im tuženi sačini presonalizovanu „BUS PLUS“ karticu, a tuženi im za sporni period nije platio troškove prevoza.
Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tužioci, odbijanjem saglasnosti da im tuženi sačini personalizovanu „BUS PLUS“ karticu, sprečili tuženog da im nadoknađuje mesečne troškove prevoza. Iz tog razloga, po stanovištu prvostepenog suda, radnjama tuženog nije prouzrokovana nikakva šteta i zato ne postoji pravni osnov da se tužiocima nadoknadi šteta za neplaćene troškove prevoza, zbog čega je sa pozivom na član 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i označene opšte akte tuženog važeće u spornom periodu odbio tužbeni zahtev.
Drugostepeni sud je, sa pozivom na Kolektivni ugovor kod tuženog iz 2010. godine i Pravilnik o radu tuženog od 04.07.2013. godine, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužioci imaju pravo da se opredele za način isplate troškova prevoza - kupovinom „BUS PLUS“ kartice ili isplatom iznosa mesečne pretplatne karte, a odlukom generalnog direktora tuženog od 20.12.2011. godine zaposlenima koji nemaju personalizovanu „BUS PLUS“ karticu uskraćeno je pravo na naknadu troškova prevoza koje im je priznato označenim opštim aktima.
Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i Vrhovni kasacioni sud.
Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
Prema članu 8. tog zakona, Kolektivni ugovor i Pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom (stav 1), a opštim aktima i ugovorom o radu mogu se utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drugačije određeno (stav 2).
Pravo zaposlenog na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada je pravo ustanovljeno zakonom koje se, saglasno članu 8. stav 1. Zakona o radu, opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu ne može oduzeti ili umanjiti. Opštim aktom poslodavca mogu se utvrditi bliži uslovi za ostvarivanje ovog prava kako bi se sprečila njegova zloupotreba, kao što je npr. udaljenost mesta stanovanja od mesta rada koja iziskuje korišćenje prevoza ili mogućnost korišćenja službenog vozila, a može se predvideti i način obračuna cene karte ako postoji više prevoznika u javnom saobraćaju ili zaposleni ne dolazi svakodnevno u mesto rada zbog boravka na terenu i slično, ali se ne mogu utvrditi uslovi ili kriterijumi kojima se umanjuje ili dovodi u pitanje suština zakonom zajemčenog prava.
Suština prava zajemčenog članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu je da se zaposlenom isplati nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja, ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza, i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično). Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, svim optštim aktima tuženog koji su važili u spornom periodu umanjeno je zakonom priznato pravo na naknadu troškova prevoza, tako što je zaposlenima ovo pravo priznato samo u slučaju da isključivo koriste javni prevoz (gradski, prigradski i međugradski). To pravo je dodatno ograničeno i odlukom generalnog direktora tuženog od 20.12.2011. godine kojom je predviđeno da se troškovi prevoza obezbeđuju elektronskom uplatom mesečnih troškova prevoza „BUS PLUS“.
Imajući izloženo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da opštim aktima tuženog nije moglo biti derogirano pravo tužilaca na isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, jer je članom 9. stav 1. istog zakona propisano da se odredbe zakona primenjuju ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom. Zbog toga je Vrhovni kasacioni sud prihvatio stanovište drugostepenog suda da su u konkretnom slučaju zaposleni imali pravo da se opredele za način isplate troškova prevoza, i da su to učinili tako što su od tuženog tražili da im se isplata izvrši u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.
Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova odgovora na reviziju jer nisu bili nužni za vođenje ove parnice, pa je primenom člana 165. stav 2. istog zakona odlučio kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
