U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić advokat iz ..., protiv tuženih „Železnice Srbije“ AD, Beograd i Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Beograd, radi isplate naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1421/20 od 01.07.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 04.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1421/20 od 01.07.2020. godine, tako što se ODBIJAJU kao neosnovane žalbe tuženih i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3361/17 od 28.01.2020. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke.

OBAVEZUJU SE tuženi da solidarno isplate tužiocu troškove revizijskog postupka u iznosu od 109.619,35 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3361/17 od 28.01.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je deo tužbenog zahteva i obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od novembra 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ da tužiocu isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od novembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine, iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od novembra 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom četvrtim, izreke obavezan je tuženi Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ da tužiocu isplati na ime naknade troškova za regres za godišnji odmor u toku rada, za period od novembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine, iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno isplate na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za oktobar 2014. godine iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti navedenih iznosa pa do konačne isplate, kao i u delu kojim je tražio da sud obaveže tuženog Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za septembar i oktobar 2015. godine isplati iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa pa do konačne isplate. Stavom šestim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 134.644,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1421/20 od 01.07.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3361/17 od 28.01.2020. godine, u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu, za period od novembra 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, solidarno isplate na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i naknade troškova za regres za godišnji odmor pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom i da se obaveže tuženi Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ da tužiocu, za period od novembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine, isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora mesečne iznosa sa zakonskom zateznom kamatom, kako je to navedeno u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3361/17 od 28.01.2020. godine, tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 134.644,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 – u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 31.08.2015. godine bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD, a na osnovu aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine u radnom odnosu kod tuženog Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, nastalog statusnom promenom izdvajanja uz osnivanje više privrednih društava. Navedenim aneksom predviđeno je da tužilac ima prava i na druga primanja iz radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD od 30.11.2002. godine sa aneksom od 26.07.2006. godine, kojim je (član 57. stav 2) predviđeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost ishrane u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Isto je predviđeno Kolektivnim ugovorom tuženog „Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine, usvojenim nakon statusnih promena tog privrednog društva, koji se primenjuje i na zaposlene preuzete kod tuženog Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“. U obračunu zarade tužioca visina naknada nije iskazana u nominalnom iznosu, niti je tuženi iskazao strukturu vrednosti jednog radnog sata.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da tuženi nisu tužiocu obračunavali i isplaćivali naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu. Ovo imajući u vidu da tokom postupka tuženi nisu pružili dokaz da je doneta odluka kojom je regulisana visina naknade na ime troškova ishrane i regresa, niti su utužene naknade iskazane na platnim (obračunskim) listama u linearnom iznosu u skladu sa Zakonom o radu. Visina naknade utvrđena je prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka, odnosno na osnovu Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“, koji se primarno primenjivao kod prvotuženog, shodno članu 3. stav 1. Zakona o radu, dok obračun visine utuženih potraživanja na osnovu odredbe člana 32. OKU, sud nije prihvatio, jer je primena navedenog člana odložena Aneksom 2 OKU („Službeni glasnik RS“ br. 50/08 ... 8/09). Istovremeno, odlučujući o prigovoru zastarelosti, prvostepeni sud je kao osnovan usvojio navedeni prigovor za potraživanje tužioca za septembar i oktobar 2014. godine, pri tome imajući u vidu da potraživanje za septembar dospeva 15.10.2014. godine, a potraživanje za oktobar 2014. godine dospeva 15.11.2014. godine, a da je tužilac podneo tužbu 28.11.2017. godine, odnosno nakon isteka trogodišnjeg roka zastarelosti, pa je tužbeni zahtev u označenom delu odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti. Po nalaženju tog suda, tuženi su u spornom periodu obračunavali i tužiocu isplaćivali naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa opštim aktom kod poslodavca, a propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke po ovom osnovima, ne vodi zaključku da utvrđene naknade nisu isplaćene.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine), predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da svojom odlukom odredi visinu tih naknada, i ona mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), izmenjena je odredba člana 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. aneksa izmenjena je odredba člana 61. Kolektivnog ugovora tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za period januar - jun i jul - septembar 2006. godine, a stavom 6. istog člana propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor, svedena na jedan radni čas.

Iz ovako određena vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi tokom postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izlaze nalaza i mišljenja, iz čega se može osnovano zaključiti da takvu odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada, a ne može se prihvatiti da su tužiocu ove naknade isplaćene kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova ishrane u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. S toga se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Pošto Kolektivni ugovor tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu spornih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih na osnovu na nalaza i mišljenja veštaka- primenom tih parametara. Zato je tako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, zato ima pravo na troškove tog postupka u skladu sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, u ukupnoj visini od 109.619,35 dinara i to za sastav reviziuje 14.400,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju iznos od 38.087,74 dinara, za sudsku taksu na odluku po reviziji 57.131,61 dinara, sve odmereno prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić