OBAVEZUJU SE tužilje da tuženoj naknade troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1488/21 od 23.03.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilja. Stavovima drugim, trećim, četvrtim i petim izreke, obavezana je tužena da, za period od 01.04.2018. do 31.03.2021. godine, isplati tužiljama AA, BB, VV i GG naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosima bliže označenim u ovim stavovima izreke, sa zateznom kamatom na te iznose od 11.03.2022. godine do isplate i obračunatom zateznom kamatom od dospelosti do 10.03.2022. godine u iznosima bliže označenim u ovim stavovima izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos glavnice potraživanja od 10.03.2022. do 11.03.2022. godine. Stavom sedmim izreke, obavezana je tužena da tužiljama naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 153.250,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom osmim izreke, oslobođene su tužilje obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2495/22 od 08.06.2022. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1488/21 od 23.03.2022. godine u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su u utuženom periodu od 01.04.2018. do 31.03.2021. godine bile u radnom odnosu kod tužene i obavljale poslove ... u Odeljenju za ... sa koeficijentom za obračun plate 7,34. U tom periodu, tužena je tužiljama obračunavala i isplaćivala zaradu tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množila koeficijentom radnih mesta tužilja na osnovu metoda obračuna plate od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), a počev od 2001. godine. Pošto je tako dobijena visina osnovne plate u navedenom periodu bila niža od iznosa minimalne zarade, tužena je tužiljama za svaki mesec spornog perioda vršila korekciju plate do iznosa minimalne zarade, pa je tužiljama isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U listama za obračun plata tužilja nije posebno iskazana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Veštačenjem je utvrđeno da je tužiljama u utuženom periodu, u nedostatku parametara za obračun traženih troškova, na osnovu najpovoljnijeg kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, na ime naknade troškova toplog obroka pripadao dnevni iznos od 250,00 dinara bruto, a na ime troškova regresa iznos od 1/12 minimalne zarade na mesečnom nivou. Iznosi predmetnih naknada utvrđeni su veštačenjem.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilja usvojili i tuženu obavezali da im isplati naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu utvrđene veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer su zaključili da u iznosu minimalne zarade definisanom u članu 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po nalaženju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tužena tužiljama isplaćivala minimalnu zaradu, sledi da tužiljama nije isplaćen topli obrok i regres, pa je tužena dužna da im tu naknadu isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, pravnom analogijom, prema kriterijumima u uporednim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za preduzeća koja se finansiraju iz budžeta, a koji su bili važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnose i predmetna potraživanja tužilja.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 1. Zakona o javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 42/91...83/14) propisano je da se javnom službom u smislu ovog zakona smatraju ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom, koji obavljaju delatnost odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana, odnosno zadovoljavanje potreba građana i organizacija, kao i ostvarivanje drugog zakonom utvrđenog interesa u određenim oblastima.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3)). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 1/15 i 3/18 – Sporazum o produženju roka važenja) u odredbi člana 91. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenata sa kojima se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata, i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom (stav 2.), a osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom ( stav 3.).

Na isti način su određeni elementi za utvrđivanje plate odredbama člana 90. st. 2. i 3. Posebnog Kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 106/18 od 31.12.2018. godine) i odredbama člana 91. st. 2. i 3. Posebnog Kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 96/19 i 58/20 – u primeni počev od 09.01.2020. godine).

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a stavom 2. ovog člana propisano je da visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13) te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

U konkretnom slučaju, na utvrđivanje i obračun plata tužilja, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju se propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredaba člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu, kao i da posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim Kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave koji su važili u utuženom periodu, niti prethodno važećim Posebnim kolektivnim ugovorom iz 2010. godine. S obzirom na to da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužiljama isplaćivana kroz koeficijent za obračun njihovih plata, tužiljama ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju tužbom potražuju, bez obzira na činjenicu da im je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije od 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, broj 37/21 od 14.04.2021. godine).

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić